Елементи живота

            Упоредите ова два цитата. Први: "За мање од десет минута, нас способне мушкарце окупише у једну групу. Шта се догодило с осталима, са женама, децом, старцима, нисмо могли да утврдимо ни тада ни касније: ноћ их је напросто прогутала (…) Нестадоше тако, у трен ока, на превару, наше жене, наши родитељи, наша деца. Готово нико није имао начина да се опрости с њима. Неко време смо их видели као тамну гомилу на другом крају перона, а онда нисмо видели ништа више."

            Други цитат: "У Аушвицу нису постојале гасне коморе. У Другом светском рату нису убијени милиони Јевреја. Хитлер није никада наредио уништавање Јевреја, а до пред крај 1943. није ни знао за холокауст."

            Први цитат потиче из пера Прима Левија. Он је рођен 1919. године у Торину, а 1943. прикључио се партизанском одреду. Неискусне, фашисти су их ухватили и Јевреје послали у Аушвиц, логор који је могао да "уништи десет хиљада људи дневно". Леви је добио ново име: 174517. Хемичар по струци, био је "корисна радна снага", па је успео да преживи, као један од малобројних. Вратио се у Италију, свом позиву, а постао је писац, намеран да опише све што је доживео – како се не би заборавило и не би поновило. "Није ни лако ни пријатно истраживати тај понор изопачености и зла, па ипак мислим да је нужно, јер оно што је било могуће учинити јуче, неко ће можда поново покушати сутра."

            Други цитат је колаж разних ставова Дејвида Ирвинга, савременог британског историчара. Ирвинг није усамљен. Такозвани "ревизионисти историје" тврде да холокауст није постојао, већ је то пропаганда Јевреја, који су заправо умирали од заразних болести, или су емигрирали уз помоћ милосрдних нацистичких власти; фалсификати су све логорске фотографије, сва архивска грађа, као и Дневник Ане Франк.

            Као да је предвидео такве "историчаре", Леви је "преношење сведочанства" прогласио за циљ свог живота. Пренео га је толико убедљиво да је тешко икада заборавити слике које васкрсава. Без сувишне реторике, он мање пише о сабласним бројевима, ионако непојмљивим нормалном уму, а више о судбинама људи у нељудском систему: о трогодишњој девојчици коју су родитељи успели да окупају у препуном вагону који их је све водио у смрт, о човеку који тражи двоструку порцију супе, јер такво право имају они обележени за смрт... Вративши се из мртвих, Леви говори у име оних који ћуте. Он је једини глас који им је преостао.

          Код нас су објављене три његове књиге, све у преводу Елизабет Васиљевић: Потонули и спасени (Клио, 2002), Зар је то човек (Паидеија, 2005) и Периодни систем

            Потоња књига састоји се од двадесет и једне кратке приче, које хронолошки прате ауторов живот. Свака прича носи назив једног хемијског елемента. Понегде су елементи само у метафоричној вези са текстом – ауторови преци су у првој причи упоређени с инертним гасовима – али најчешће су главни мотив. Тако су приче двоструко композиционо повезане: временски и мотивски. Почетне говоре о првим огледима младог Левија, о студентским данима, о усхићењу када је успео, рецимо, да издвоји водоник, "онај исти који сагорева у звездама, и чијим згушњавањем, у вечној тишини, настају светови".

            Све време, у позадини тих слика – осим усамљености и неостварених љубави – постоји зло. И неумитно се примиче и затвара око њега. "Церијум" описује како је аутор крао тај метал из лабораторије у Аушвицу да би правио кресива за упаљач, а свако је вредело "једну порцију хлеба, односно, један дан живота". Без обзира на ужасно искуство, Леви није замрзео Немце као народ, већ само крвнике, док је осећао презир према онима који су их подржавали и оправдавали. И када му се у причи "Ванадијум" остварила жеља да након рата сретне неког Немца из логора, није знао како да се постави јер је дотични доктор Милер, такође хемичар, један од ретких који су у логорашима видели људска бића. Поклонио је броју 174517 пар ципела и безазлено упитао: "Зашто сте тако узнемирени?" као да не зна, или не жели да зна, где се налазе.

            У пораженој и сиромашној Италији Левију је опет претила глад, па се годинама сналазио, често на трагикомичне начине, а неке приче ("Хром", "Арсеник") показују како се од хемијске анализе може направити детективски заплет.

            Нису све приче истог квалитета. Понеке су остале на нивоу скице, али већина има и велику естетску а не само документарну вредност. Све стварају слику човека чији живот није био складан као периодни систем, и који би у неком другом времену живео повучено и стидљиво, опчињен науком; особине би му биле исте, или сличне, али судбина би била различита. Као што последња прича у збирци "Угљеник" говори о атому угљеника који вечно кружи природом и накратко се спаја с другим елементима у разне облике живота, тако се 1987. године Леви вратио кружењу елемената. Пронађен је мртав у подножју унутрашњег степеништа зграде у којој је и рођен. Вероватно је реч о самоубиству.

            Рудолф Хес (Х