Удри тањир на весеље

„Чаше ломим, руке ми крваве“ – Србија.

„Тањир ломим, очи ми сијају“ – Грчка.

Разбијају, дакле, и „браћа Грци“ кад се веселе, само им је „оружје“ мало другачије од нашег. И арсенал им је вала већи, јер они „кад ломе, на Бога не мисле“. У Срба нема добре забаве без неколико разбијених чаша, а у Грка без десетина скрханих тањира.

Кад се и како сетише Хелени овог „нежног“ обичаја?

Биће да је пре више векова, кад се на тај начин обележавала смрт чланова породице. Ломљењем се у тим тешким тренуцима ослобађало од беса и туге. Касније се обичај проширио на остале светковине и постао незаменљив начин исказивања радости.

Наравно, велики „мајстори радовања“ су и Срби. Рецимо, у домаћим филмовима понеки „делија“ у севдаху, тузи или бесу разбије чашу о главу ту и тамо. С друге стране, један од локалних грчких певача у Солуну сломи тањир челом кад год пева „тужну љубавну ствар“. Слични смо „јужној браћи“, нема шта. А и они нама.

Елем, теорија о настанку обичаја ломљена тањира у Грчкој има још. Сумња се чак и да је он творевина старих грнчара који су измислили обичај како би продали више робе. Парола: „Ломите и веселите се, има тога још код мене“ свакако је мудар маркетиншки потез Цинцара на којем би им и „Мекен Ериксон“ могао позавидети.

Ипак, можда ни вешти трговци нису измислили „крљање посуђа“. Познато је да се у многим културама буком терају зле силе, па су тако радили и Грци. Верује се да су лупањем тањира плашили бића таме која су долазила да им покваре радост.

Осим на слављима, сахранама и за терање духова, Хелени су тањире користили и као „знакове љубави“. Наиме, ако би се заљубљени млади пар морао раставити на неко време, ломио би тањир на два дела. Један би узимала девојка, други младић и чували би их дуго – све док се не би срели и препознали уз помоћ крхотина које се савршено уклапају једна у другу.

Тањири су, дакле, у Грчкој играли, па и данас играју запажену улогу. На страну што се из њих једе, они су ту и кад се тугује, кад се весели и кад силе мрака „притисну“.