Mузеји живих фигура

Нови век тражи, уз милионе других ствари, и нови музеј. Тако то бива, свако би време да (про)нађе себе, да нешто помери, промени. Па, зашто онда не и мало „промаје” у музеологији... да се скине прашина у одајама у којима се претежно слави прошлост. Управо о томе је и овај наш разговор (у пролазу) са Блажом Першином, несумњиво правим човеком за једну овакву причу. Он је на челу обједињених институција које се данас зову Музеј и галерије града Љубљане. Градски музеј бави се прошлошћу, галерије – садашњошћу. Како се све то – старо и ново – данас мири у Љубљани? Ево једног искуства које, мислимо, није лоше чути од овог госта Београда.

– По мени су градски музеји превише окренути прошлости. Није случајно што многи када дођу, рецимо, у Њујорк пре одлазе у Гугенхајм него у Градски музеј. Дошло је време да се нешто промени и та прича мало преокрене. Зато ми заговарамо нове идеје, правили смо и тендере, сарађивали са НВО. Ја, као директор, видим музеј као део урбане целине, а не само као место где су изложене старине. Хоћемо и изложбе уметника, перформансе, радионице, округле столове... Да све то објединимо и добијемо једну градску целину.

Неки нови путокази све су присутнији у музејима нашег времена и тај правац, очигледно, следи и Блаж Першин, који нам каже:

– У оквиру ИКОМ-а, међународне музеолошке организације, а у чијем сам главном борду, актуелна је тенденција да се не препричавају само објекти, већ и да се чују и живе људске приче. Да се сведоци укључују у програме. Рецимо, ако се ради о Београду пре Другог светског рата, онда нађете и оне који су део те приче. Ми за Љубљану имамо пројекат: свуда по граду поставити сандучиће са поруком „Дајте нам своју причу”. И то ону из ове данашње Љубљане, пошто ће наша престоница идуће године бити и светска престоница књиге, под покровитељством Унеска.

Модеран музеј све је мање затворен у своје зидове и све више окренут ка људима, ка савременом и стварању хуманизоване будућности...

– Данас је то музеј који хода и – путује. Није то више само онај познати стари однос кустос–посетилац, у коме је овај други само неко ко гледа и слуша већ и он постаје учесник у тој причи. Имали смо, на пример, занимљив пројекат „Музеј спаја”. Током две године позивали смо људе из различитих верских заједница да кажу како живе у заједничком граду. Тиме смо желели да и мањинске групе буду носиоци неких својих дешавања, а не да се код њих ствара осећај како живе у тамо неком свом забаченом, изолованом и од друштва заборављеном кутку.

Музеји су и те како важна ставка на пољу културног туризма, али то не сме потискивати све оно друго што свакодневно, као и дугорочно, могу да понуде грађанима овакве куће.

– Музеј није само скупљалиште предмета. Мора имати и своје концепте. Нису то само ствари баштине, већ у томе има још којечега: и креације, и економије, и васпитања, и дечјих маштања, и едукације какве немате у редовном школском систему. Наш музеј био је номинован за награду Европски музеј године. Постао је важна синергијска тачка: окупљања, едукације, давања и примања. Ми комуницирамо са јавношћу, нудимо руку сарадње. Не треба се угледати на музеје Британије, рецимо, већ морате пронаћи свој „ђир”, свој modus superandi. Не могу сви музеји да буду обухваћени некаквим својим Дизнилендом, што је случај са многим западним музејима, јер имају и много новца, а тај новац мора и да се окреће. Значи, ради се о културном туризму. У реду је то, али мора се имати и своја интрига, а не свуда Гугенхајм, попут „Бенетона”.

Са каквим бисте занимљивим идејама волели да се сретнете као посетилац Београда – као стручњак, али и као туриста и културни конзумент? – упитали смо на крају

– Па, интересовало би ме како спојити вашу „Силиконску долину”, на Дорћолу, како је зовете, и Бежанијску косу, на пример. Провокативно је проматрати тај антагонизам као целину. Сваки град има то. Те контрасте. Мени су такође јако занимљиви и Роми у културном миљеу велеграда. Премда, признајем, када дођем у неки град ја волим да седнем у кафић. Не у некаквом трендовском смислу, већ га посматрам као обичан јавни градски простор, у коме срећете људе разних профила. За мене је и то својеврсни музеј „различитости једног града”.

Музеј живих фигура и... живог времена – додајмо.