О самоћи, са смехом

Ко год је био у прилици да помније прати филмско стваралаштво немачког редитеља Андреаса Дрезена (1963, Гера, у бившој Источној Немачкој), није могао а да не примети једно: сваки његов филм је стилски потпуно другачији. И тако је од 1992. године и његовог првог дугометражног играног филма „Тиха земља”, преко „Ноћне смене”, „Грил поинта”, „Виленброка”, „Лета у Берлину”, у Србији нарочито популарног „Неба 9” (дистрибутерски назив био је „Седмо небо”), све до његовог најновијег дела, филма „Виски са вотком” са којим је пре неки дан у Карловим Варима супериорно освојио „Кристални глобус” за најбољу режију и ово одличје примио из руку насмејаног Антонија Бандераса.

Довитљива а веома сложена комедија о несрећним, усамљеничким животима, филм о снимању филма епохе, костимираној драми о љубавном троуглу у чијем је фокусу лик посрнуле и у алкохол огрезле филмске звезде и великог заводника Ота, од стране публике био је испраћен овацијама, а критичари су му још првих фестивалских дана дали највеће оцене. Дрезен је, кроз смех и носталгију, отворио многа важна животна питања као што су старење, усамљеност, самоиспитивање и самодеструкција. Уз пуно шарма и ведрог духа, доследно пратећи изврсни сценарио који је потписао врсни немачки писац-сценариста Волфганг Колхасе.

За редитеље се, углавном, каже да целог свог живота снимају исти филм. За Вас то не важи, сваки од Ваших филмова је другачији, како у томе успевате?

Радознао сам, а и не желим да се понављам. Уколико бих то и пожелео да радим, осећао бих се глупо. Такође, најчешће све зависи од сценарија и од филмске приче. Примера ради, када сам прочитао сценарио за филм „Облак 9” одмах сам знао да ћу то снимити као малу, камерну драму. То је причи са само три лика било најпримереније. Зато сам имао и малу филмску екипу, свега нас десетак, због чега смо били изузетно мобилни, флексибилни и веома интимни. Сасвим је другачија прича рад на филму „Виски са вотком”, који је захтевао и имао далеко већи буџет, најчешће чак педесетак људи испред камере и минимум још толико иза камере. У таквим филмовима нема места за импровизацију, а уз то, и Волфганг Колхасе је написао тако дивне и тако прецизне дијалоге. Све у свему, желим да кажем да мој стил зависи, пре свега, од приче.

Ви их никада, попут већине европских редитеља, не пишете сами? Сву предност дајете редитељском послу?

Мишљења сам да већина људи има само један таленат. Мали је број оних који су истински талентовани за више ствари, а за писање сценарија и режију морате имати два талента. Не сматрам да сам талентован за писање. Режија је мој таленат и мој занат.

Али, Ви увек учествујете у разради или прецизирању сценарија?

То је процес, најчешће вишегодишњи. Када сам од Колхасеа добио сценарио „Виски са вотком”, то је била прва рука, затим сам ја написао другу, па смо тек онда он, драматург и ја сели заједно како бисмо дотерали ствар до краја и ишчистили све до последњег детаља.

Ви сте, дакле, тимски играч?

Да, много волим да радим тимски. Филм и јесте тимски посао и његов успех зависи од целог тима. И још нешто – рад са пуно људи око тебе, привилегија је филмског стваралаштва.

Као што сте нам и показали у „Вискију са вотком”? Током заједничког рада на филму сваки члан екипе има своју верзију како да побољша сценарио или шта је вишак или погрешно у сценарију?

Ха! У овом филму је главни замајац то што се продуцент одлучио да за главну улогу ангажује два глумца, јер се испоставља да се на велику, главну мушку звезду, уједно и старијег глумца, не може до краја рачунати због његовог честог опијања. Његов двојник је знатно млађи, многи дијалози су, стога, њему непримерени. У такмичењу између два глумца рађа се тешка борба за превласт, жеља за наметањем, мењањем написаног и „грабљењем” већег парчета глумачког колача. Најзанимљивије је што се овакав догађај заиста и десио, педесетих година прошлог века, на снимању једног немачког филма, када је продуцент одлучио да ангажује резервног глумца у случају да му се главна звезда никада не отрезни. Колхасе је ту анегдоту дивно искористио.

Овај Ваш филм у филму је и дивна, филозофска прича о старењу, самоиспитивању, подвлачењу животне црте, људској усамљености?

Ово је трагикомична прича са снажним меланхоличним пасажима. Желели смо да гледалац то осети још од првог тренутка и да смејући се ухвати моменте усамљености и људске самоће. Да то осети и у себи, јер без обзира колико је окружен људима, колико је дубоко за њих везан и колико му људи узвраћају пажњу и љубав, човек је ипак сам и веома често усамљен. У филму сам кроз сваки лик показао варијације на ову тему. Свако од ликова има своја надања и неиспуњене снове, своје мале и велике проблеме, свој живот ван заједничког посла и своју самоћу у различитим ситуацијама.

С друге стране, Ваш филм у потпуности разоткрива процес снимања једног филма, односе између најчешће невидљивих продуцената, редитеља, глумаца и осталих чланова екипе?

Тачно, то је свет за себе. Свемир који се формира за ту једну и јединствену прилику. Пулсирајући свемир у којем се много тога непредвидљивог свакодневно догађа, у којем су окови сујета нарочито видљиви и у којем се реалност стално меша са фикцијом. Посебан изазов за мене био је тај што смо ми снимали реалну социјалну драму о снимању костимираног филма епохе.

Посебно је занимљив лик редитеља у филму. Јесте ли га градили према сопственом лику?

Нипошто! Ја нисам такав опортуниста!

Ово је, уједно, и Ваш најскупљи филм?

Јесте, буџет му је био негде око четири милиона евра. То је далеко, далеко изнад свега што сам до сада имао на располагању за своје филмове.

Али, он продукцијски делује много скупљи?

То је само доказ о томе да је свако свој посао урадио сјајно.