Заштитници и прогонитељи

Хоће ли бивши заштитници новинара постати њихови прогонитељи, а бивши прогонитељи претворити се у заштитнике? Због чега поједина струковна удружења и НВО данас подржавају нешто чему су се пре десетак година противили и зашто многи који су раније осуђивали разне друштвене неправде и нелогичности пред истим таквим појавама сада затварају очи?

Недавно предложене измене Закона о информисању, које ће по мишљењу једних увести ред у ову област, а по мишљењу других означити коначну пресуду слободном и независном новинарству, ма какве последице изазвале, само су један од догађаја који је ове дилеме ставио у први план. Јер сведоци смо да се на нашој јавној сцени често дешавају готово невероватни обрти. Бивше „патриоте” преко ноћи постају „европејци”, „миротворци” прерастају у „ратне хушкаче”, а присталице свесловенске уније постају ватрени заговорници уласка Србије у НАТО. Тако смо били непријатно изненађени пред чињеницом да поједини интелектуалци, који су пре петооктобарских промена сматрани „доследним” борцима за заштиту људска права, данас ћутке прелазе преко очигледних примера кршења права других само зато што је реч о њиховим неистомишљеницима. Исто правило поједини аналитичари запажају и кад је реч о економији, па они који су подстицали јавну потрошњу данас говоре како је она превелика, а за права радника често се „боре” и они који су у прошлости допринели урушавању наше економије.

На владавину права, системске промене, модернизацију, европеизацију или заштиту националних интереса политичари и друге јавне личности позивају се, примећује један аналитичар, углавном водећи рачуна о својим интересима, друштвеној позицији или плановима, а друштвене институције (парламент, влада, медији…) само су им средство да до тих циљева дођу. Томе треба додати сујету и емоције (мржњу) према неистомишљеницима, односно жељу да се они по сваку цену победе, па и понизе.

Решење ових проблема је у изградњи истински демократског друштва, односно установа и механизама који ће то обезбедити, у уважавању свачијег мишљења и интереса (што, наравно не значи и избегавање одговорности за оно што се ради). То се, наравно, не може догодити преко ноћи, тако да нас вероватно још очекују многе нелогичности попут оне када је један бивши опозициони вођа, овог пута са позиције власти, желећи да оправда поступке према својим неистомишљеницима, својевремено узвикнуо: „Нема демократије за непријатеље демократије”.

новинар