ПОРНО

Да ли је потребно трошити речи на чињеницу да се налазимо у времену у коме је терор жуте штампе заменио многе пређашње начине којима је Мрачна сила притискала људе са ових простора? Није ли оно што се налази на првим странама таблоида (каква наказна реч) само нови облик онога што су новине представљале док су биле директно подређене разним диктаторима?

Као што је у Милошевићево време Служба оснивала разне опозиционе партије са наменом стварања „гужве пред голом”, а са циљем да обични људи изгубе веру у могућности демократије, тако је приступила оснивању и уређивању мноштва гласила која су такође имала задатак да замагле ионако нејасну слику онога шта се, уопште, у нас дешава. Убрзо су медији под контролом Службе добили најбољу форму која им је нудила мимикрија – „таблоидну”. Али, кажем, све је то врло, врло добро познато…

Можда је занимљивије размотрити главни механизам по коме ти медији функционишу. Чини се да је најближа памети тврдња како се ту ради о најобичнијој порнографској делатности. Шта је то, уопште, порнографија? У Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке пише: „порнографија (грч. pornographia, према porne блудница, graphia описивање) описивање или визуелно приказивање голотиње или полних радњи лишено естетских садржаја, усмерено на сексуално надраживање читалаца или гледалаца”. У књижевности је то „посебна врста дела забављачко-комерцијалног карактера, која се обично одбацују или законски гоне због тога што људску сексуалност третирају противно општеважећим појмовима о моралу и стиду…” (Речник књижевних термина, Нолит, 1992).

Али, рекао бих, у суштини порнографског понашања уопште не лежи чулност већ пре свега отворена, нескривена дволичност. Оно што, на пример, спаја уредника једног таблоида и уметницу која наступа у главној „улози” порнића јесте јавна, немаскирана хипокризија. И он и она (а и већина конзумената) знају да је све лаж, али лако прелазе преко тога. Циљ није постизање било каквог истинитог доживљаја већ изазивање „ниских страсти”. Прецизније, поглед на прљав веш. И, што је још важније, на прљав веш који најчешће уопште не постоји већ је плод бесрамне маште.

И у порнићу и у таблоиду потребно је задовољити два принципа: приказати недоличне радње и понизити актере у њима. Зато се на насловним странама новина о којима говоримо увек налазе некакве прљаве работе чијим се наводним раскринкавањем постиже унижавање наводних учесника у њима. На пример: тај и тај је (наравно, без навођења икаквог доказа) украо ово и оно па је лопужа, бандит, криминалац. Ако нема штофа за такву конструкцију онда добро дођу разни трачеви и рекла-казала информације које откривају интиму јавних личности, нешто што оне, као, крију а не би требало да таје од јавности. У крајњем случају, ако нема доброг материјала за понижавање живих онда дођу и шокантни призори смрти који код оних који узму у руке те новине изазивају запрепашћење и одвратност.

Али, као што је познато, за танго је потребно двоје. Таблоиди не би постојали да их људи не купују, talk-shaw-ови са полусветом из естраде не би били гледани да их публика не гута, као што порнографска дела не би била стварана да немају своју публику. Жута штампа и разна ћаскања у телевизијским емисијама лаког садржаја одлична су замена за медије који би се критички, одговорно, независно бавили друштвом, истином. Кад већ нема таквих онда је добар и привид да неко открива „истину” о овоме или ономе. Још ако је то откриће сензационално, ако уз то понижава „разоткривеног”, онда ће оно сасвим добро заменити природну потребу људи за увидом у суштину ствари.

Треба ипак рећи како читати жуту штампу и веровати јој није само по себи доказ да је онај који то чини склон порнографији. То је само сигнал да у свету у коме живимо нешто недостаје, да нечега нема. Као што у порнографском делу нема љубави тако у жутој штампи нема истине. И у једном и у другом случају, онај ко их конзумира свесно их се одриче. Замењује их привидом, протезом. Пристаје на лаж заваравајући се да је посреди нешто што има тежину истине. Не зна се ко је ту јаднији: да ли конзумент или друштво у коме је Мрачна сила главни тумач времена у коме живимо.

редитељ