Путник са звучном бележницом

Међу финалистима недавно одржаног Њујоршког фестивала радијских програма нашло се и име Арсенија Јовановића, нашег истакнутог композитора, редитеља и драматурга. Композицијом „Архипелаг Просперо”, која је инспирисана Шекспировом „Буром”, Јовановић је још једном доказао да припада самом врху листе најбољих светских радиофонских стваралаца.

– „Архипелаг Просперо” је копродукција између Радио Београда, Дојчланд радија из Берлина и Радио Едукасиона из Мексико Ситија и већ је имала успеха на фестивалима, када је пре две године добила прву награду на међународном Бијеналу радија у Мексико Ситију – каже Арсеније Јовановић, који у својој дугогодишњој каријери може да се похвали и тако значајним признањима из области радиофоније, као што су При Италија, Премио Ондас и Гран при Радио Франса.

Поред аудио остварења, Јовановићеву каријеру обележиле су и бројне култне позоришне представе („Корешпонденција”, „Колубарска битка”) које је режирао, те документарне драме и ТВ путописи („Време фресака”, „Зашто је пуцао Алија Алијагић”, „Сарајевски атентат”).

Једна од потврда његовог квалитета стигла је и из Холивуда, када је редитељ Теренс Малик једну од кључних сцена свог филма „Танка црвена линија” озвучио Јовановићевом композицијом „Креманско пророчанство”. Холивудски редитељ тренутно ради на новом филму, те се шушка да двојица уметника поново сарађују.

– Са Маликом сам у контакту и то је све што ми је у овом тренутку допуштено да кажем – кратко је прокоментарисао Јовановић.

Као што већ деценијама успешно плови радио таласима, овај уметник, рођен у Београду, са тренутним пребивалиштем у Ровињу, једнако се добро бори и са морским и речним струјама. Својом „Галиолом” прешао је много наутичких миља, а управо су се на тим путовањима рађале идеје за многа његова дела. Тренутно завршава свој, како каже, маритимни аудио портрет „У потрази за Галиолом”, који је још пре неколико година од њега затражила немачка радио станица СWР. Премијерно емитовање заказано је за октобар.

– Дуго сам то одлагао, али не зато што ми понуда није била драга. Напротив, била ми је примамљивија од многих. Одлагао сам је због тога што су се у мени сударила моја сећања и питање како то обликовати и исказати путем звука на начин на који једино желим и умем да радим. У мени је једном давно букнула одлука да седнем у отворени гумени чамац и кренем низ Дунав ка Црном мору и даље, ка Мраморном и Егејском, ка Јонском и ка Јадрану да бих допловио до Ровиња. Следеће сам године урадио то исто по други пут, а затим су уследила и лутања широм Јадрана и Медитерана. Пловидба је као и уметност, одмицање од стварности, извлачење из окружења, покушај пробијања граница које су нам постављене већ рођењем. Могло би се то назвати и бекством, променом стварности, побуном, изразом незадовољства, активизацијом атавистичких номадских потреба, страхом – да, страхом да се не остане на једном месту у једном једином нашем животу – каже Арсеније Јовановић, и наставља:

– Да ли је бекство тиме остварено, да ли смо сопствену стварност изменили, да ли нам је исказивањем незадовољства трајно лакнуло, да ли смо се ослободили страха? Можда и јесмо, али само у оним величанственим, надземаљским тренуцима, негде на отвореном мору, под звездама или под сунцем, окружени делфинима или жестоким ветровима, запљуснути врелим таласима високим као брда, тренуцима када човек од среће одједном почиње да вришти. Сад је требало све то, и иначе тешко исказиво, одсликати у новом и другачијем авантуристичком крстарењу по океанима звука, подједнако непознатим и опасним. „У потрази за Галиолом” је потрага за самим собом, делимично или потпуно несталим. Верујем да је то моје унутарње путовање било нешто добро, исцељујуће, онако како су то дубоке исповести у правом часу и пред ваљаним исповедником – каже овај путник са звучном бележницом.

Арсеније Јовановић домаћој јавности је познат и по оштрим критикама културног и вредносног система у Србији. Између осталог, годинама већ упозорава на немаран однос према Радио Београду.

– Радио не само да је најмање комерцијалан медиј, него и највише понижаван медиј. У случају РТС-а, то је облик тешког породичног злочина, као кад мајка или отац туку, изгладњују или задаве сопствено дете. За разлику од хомоцида и суицида, Телевизија РТС-а је радиоцидна институција коју би требало извести бар пред некакав суд части. То је једна цинична, надмена институција. Не једном је прећутала значајне међународне успехе Радио Београда, моје и других аутора. Ниједну од мојих награда за последњих десетак година није ни поменула. Срећом, није ми то више од било каквог значаја – каже Јовановић и додаје:

– РТС у српску културу уводи ону пучку, масовну, фолклорну провинцијалну естетику најниже врсте кроз серије којима се искрено поноси. Док ово изговарам, верујем и желим да верујем да би иза ових мојих речи стали многи, не само уметници и ствараоци, већ људи финијег укуса и виших духовних потреба, све до неког духовно отменог сељака на њиви. РТС и многе сестринске јој телевизије срозавају сопствени народ. Прво му снизе укус и културне потребе, па му се потом подсмевају кроз те исте своје серије којима су га срозали. Тиме стварају један затворени круг културног просташтва и духовног геноцида – категоричан је Јовановић.

А да ли је размишљао о укључивању у политику како би подстакао неке промене?

– Па зар Ви мислите да би ме ико позвао и дао ми такву улогу!? Моја радикалност њима би била једнако неподношљива као што је мени неприхватљиво све оно о чему сам управо говорио. Наравно да би било добро да људи са оваквим ставовима добију макар и скромну моћ одлучивања, али то је, чини ми се, поприлично утопистично. Ако је мој песимизам неоснован, па,ето, нека пробају да ме позову или, далеко боље, нека пронађу неког сличног мени – експеримент би био мање скуп од штете која настаје од неуких и иних.