Мења се свет, па и Хилари

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 16. јула – Шта се то догађа с Хилари Клинтон, зашто је нема на главним сценама „разигране” спољне политике САД, иако она руководи дипломатском службом, питање је које је тек јуче, после месец дана „распламсавања” по вашингтонским духовима и кулоарима, почело да гасне. Члановима Савета за спољне односе шефица Стејт департмента је одржала „стратешки говор” који је је доживљен у стилу – мењају се и свет и Америка, па и Хилари.

Нема више места хладноратовским методима ни једностраностима у глобалним пословима где је израстао повећи број важних актера, па ће се Америка усредсредити на ширу сарадњу која ће да смањи надметања и да води не ка мултиполарном (више центара одлучивања) већ ка мултипартнерском свету – била јој је, чини се, главна порука. Таква специфична „децентрализација” се, примећују посматрачи, не осећа у Вашингтону где се одлуке о спољној политици изразито „централизују” у Белој кући са Бараком Обамом на челу.

Председник, потпредседник Џозеф Бајден као и низ специјалних изасланика круже планетом готово као непрекидни караван, износећи главнину и општих смерница и конкретних приступа овдашње спољне политике, тако да се стиче утисак да су Стејт департмент и његова шефица донекле „скрајнути” и „у сенци”, произлази из данашњег „Њујорк тајмса” и других медијских и експертских анализа. Назнаке превазилазе тумачења по којима је „повученост” Клинтонове била само привремена због повреде (задобијене 17. јуна на путу ка Белој кући) десног лакта и постоперативног терапеутског опоравка.

Бела кућа је, напомиње се, одбацила или „успорила” неколико иницијатива шефице дипломатије за кадровска решења. На пример: уместо њеног кандидата, на место амбасадора у Јапану одлази један од спонзора Обамине изборне кампање. То је, кажу, примила сталожено – као и кад јој је Бела кућа преузела главног саветника за Иран – али је упутила критику администрацији што процесом провере који личи на „ноћну мору” већ шест месеци отеже с постављењем челника Америчке агенције за међународни развој.

То су само детаљи карактеристични за сваку нову власт, кажу поједини хроничари. Хилари је „важан члан врло јаког тима” и Обама „цени њен допринос тимском раду”, изјавио је Денис Мекдоно, портпарол председниковог Савета за националну безбедност, чији је главни оперативац пензионисани генерал Џејмс Џонс.

У свакој прилици, па и јучерашњој, она је истакла водећу улогу председника и себе представља знатно више као његовог истомишљеника и извршиоца његових одлука него као евентуалног аутора спољнополитичких подухвата. У поистовећивању с лидером, она сада заступа курс „дијалога и с непријатељем”, иако га је у предизборном дуелу критиковала као „наиван”.

Њена склоност ка оригиналностима још чека да се испољи. „Засад је јасније да користи гламурозност него колики јој је утицај на креирање спољне политике и тек треба да се види да ли ће бити више од маскоте администрације”, оцењује Реџиналд Дејл из Центра за стратешка и међународна изучавања. АП такође преноси изјаву Мајкла Менделбаума, професора спољне политике на универзитету Џонс Хопкинс: „Иако је у сенци председника, сваки шеф дипломатије издвоји неколико питања као своја, што Хилари још није учинила.”

Поредећи је с претходницама, „Вашингтон пост” налази да је њен јучерашњи наступ садржавао акценте сличне онима које је републиканка Кондолиза Рајс изнела пре три године препоручујући „партнерство а не патернализам”. Уочава, међутим, да се тиме донекле дистанцирала од Мадлен Олбрајт (своје изборне саветнице) која је форсирала тезу о Америци као „незаобилазној држави”.

Хилари је у међувремену разрадила ауторство над слоганом „паметна моћ”, то јест за дозирану употребу сваког вида америчке моћи у међународним односима. Јуче је ту квалификацију разврстала у пет тачака, укратко: „побољшање односа с постојећим партнерима, одређивање принципа односа са онима који се не слажу са САД, помоћ у развоју сиромашних, интегрисање цивилних и војних акција на конфликтним подручјима и нивелисање кључних извора америчке моћи, укључујући економску снагу и снагу давања примера другима”.

Најупадљивије је истакла значај савезништва у НАТО-у и решеност да се Ирану не дозволи да дође у посед атомског наоружања. А као актере чија важност на светској сцени расте, а онда и потреба САД за специфична партнерства с њима, поименце је и овим редом навела: Кину, Индију (где данас одлази у посету), Русију, Бразил, као и Турску, Индонезију и Јужноафричку Републику.

Момчило Пантелић