Menja se svet, pa i Hilari

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 16. jula – Šta se to događa s Hilari Klinton, zašto je nema na glavnim scenama „razigrane” spoljne politike SAD, iako ona rukovodi diplomatskom službom, pitanje je koje je tek juče, posle mesec dana „rasplamsavanja” po vašingtonskim duhovima i kuloarima, počelo da gasne. Članovima Saveta za spoljne odnose šefica Stejt departmenta je održala „strateški govor” koji je je doživljen u stilu – menjaju se i svet i Amerika, pa i Hilari.

Nema više mesta hladnoratovskim metodima ni jednostranostima u globalnim poslovima gde je izrastao poveći broj važnih aktera, pa će se Amerika usredsrediti na širu saradnju koja će da smanji nadmetanja i da vodi ne ka multipolarnom (više centara odlučivanja) već ka multipartnerskom svetu – bila joj je, čini se, glavna poruka. Takva specifična „decentralizacija” se, primećuju posmatrači, ne oseća u Vašingtonu gde se odluke o spoljnoj politici izrazito „centralizuju” u Beloj kući sa Barakom Obamom na čelu.

Predsednik, potpredsednik Džozef Bajden kao i niz specijalnih izaslanika kruže planetom gotovo kao neprekidni karavan, iznoseći glavninu i opštih smernica i konkretnih pristupa ovdašnje spoljne politike, tako da se stiče utisak da su Stejt department i njegova šefica donekle „skrajnuti” i „u senci”, proizlazi iz današnjeg „Njujork tajmsa” i drugih medijskih i ekspertskih analiza. Naznake prevazilaze tumačenja po kojima je „povučenost” Klintonove bila samo privremena zbog povrede (zadobijene 17. juna na putu ka Beloj kući) desnog lakta i postoperativnog terapeutskog oporavka.

Bela kuća je, napominje se, odbacila ili „usporila” nekoliko inicijativa šefice diplomatije za kadrovska rešenja. Na primer: umesto njenog kandidata, na mesto ambasadora u Japanu odlazi jedan od sponzora Obamine izborne kampanje. To je, kažu, primila staloženo – kao i kad joj je Bela kuća preuzela glavnog savetnika za Iran – ali je uputila kritiku administraciji što procesom provere koji liči na „noćnu moru” već šest meseci oteže s postavljenjem čelnika Američke agencije za međunarodni razvoj.

To su samo detalji karakteristični za svaku novu vlast, kažu pojedini hroničari. Hilari je „važan član vrlo jakog tima” i Obama „ceni njen doprinos timskom radu”, izjavio je Denis Mekdono, portparol predsednikovog Saveta za nacionalnu bezbednost, čiji je glavni operativac penzionisani general Džejms Džons.

U svakoj prilici, pa i jučerašnjoj, ona je istakla vodeću ulogu predsednika i sebe predstavlja znatno više kao njegovog istomišljenika i izvršioca njegovih odluka nego kao eventualnog autora spoljnopolitičkih poduhvata. U poistovećivanju s liderom, ona sada zastupa kurs „dijaloga i s neprijateljem”, iako ga je u predizbornom duelu kritikovala kao „naivan”.

Njena sklonost ka originalnostima još čeka da se ispolji. „Zasad je jasnije da koristi glamuroznost nego koliki joj je uticaj na kreiranje spoljne politike i tek treba da se vidi da li će biti više od maskote administracije”, ocenjuje Redžinald Dejl iz Centra za strateška i međunarodna izučavanja. AP takođe prenosi izjavu Majkla Mendelbauma, profesora spoljne politike na univerzitetu Džons Hopkins: „Iako je u senci predsednika, svaki šef diplomatije izdvoji nekoliko pitanja kao svoja, što Hilari još nije učinila.”

Poredeći je s prethodnicama, „Vašington post” nalazi da je njen jučerašnji nastup sadržavao akcente slične onima koje je republikanka Kondoliza Rajs iznela pre tri godine preporučujući „partnerstvo a ne paternalizam”. Uočava, međutim, da se time donekle distancirala od Madlen Olbrajt (svoje izborne savetnice) koja je forsirala tezu o Americi kao „nezaobilaznoj državi”.

Hilari je u međuvremenu razradila autorstvo nad sloganom „pametna moć”, to jest za doziranu upotrebu svakog vida američke moći u međunarodnim odnosima. Juče je tu kvalifikaciju razvrstala u pet tačaka, ukratko: „poboljšanje odnosa s postojećim partnerima, određivanje principa odnosa sa onima koji se ne slažu sa SAD, pomoć u razvoju siromašnih, integrisanje civilnih i vojnih akcija na konfliktnim područjima i nivelisanje ključnih izvora američke moći, uključujući ekonomsku snagu i snagu davanja primera drugima”.

Najupadljivije je istakla značaj savezništva u NATO-u i rešenost da se Iranu ne dozvoli da dođe u posed atomskog naoružanja. A kao aktere čija važnost na svetskoj sceni raste, a onda i potreba SAD za specifična partnerstva s njima, poimence je i ovim redom navela: Kinu, Indiju (gde danas odlazi u posetu), Rusiju, Brazil, kao i Tursku, Indoneziju i Južnoafričku Republiku.

Momčilo Pantelić