Стаљин са брковима, то је лице Совјетског Савеза

Од нашег дописника из Москве

Критичари романе Андреја Геласимова називају „енциклопедијом руског живота“, иако су их руски читаоци често сматрали „сувише европским“. Можда су зато дубоко психолошки мотивисани карактери јунака нашли разумевање у свету пре него у његовој земљи. Превођен је на енглески, француски, српски... Престижна награда „Национални бестселер“, намењена најбољим младим писцима чије књиге још нису постали бестселери, коју је управо добио за роман „Степски богови“, већ је деловала да се роман нађе међу најпродаванијима у књижарама.

Геласимов је рођен 1966. године у Иркутску. Завршио је факултет страних језика, а одмах потом и чувени факултет драмских уметности у Москви, докторирао. Од 2002. живи у Москви, искључиво од писања. Примајући награду, писац је изјавио је да је мотив за писање романа била чињеница да „жели да се поноси својом земљом”, што је изазвало различите коментаре у јавности. Нисмо одолели да се питањем зашто каже да „жели”, а не да се поноси, не укључимо у дискусију о томе каква је Русија данас и да ли је задатак романа да улива патриотска осећања читаоцу.

– Нажалост, током последњих двадесет година било је много тога чиме се тешко поносити. Али треба да радимо све да бисмо имали разлога да се поносимо. Чехов је говорио: „Морамо сваког дана по кап да истискујемо из себе роба.” Тако ми морамо сваког дана, корак по корак, да решавамо питања економије, Кавказа, отварања нових радних места и тако даље... и онда ћемо се поново поносити. Већ сада имамо за то разлога – поново производимо огромне количине жита, наши аутомобили нису гори од других, наши људи умеју да раде.

Али све то није довољно да осећај поноса буде потпун?

Још увек немамо прави менаџмент, правилну управу. Код нас је проблем у томе. Нажалост, добар економски менаџмент се понекад замењује волунтаристичким, сасвим совјетским начином управљања: наређење–извршење. Али то је специфичност ове земље. Сигурно ни рат не бисмо добили да није било волунтаризма. Људи су се бацали на митраљеска гнезда са именом Стаљина. Искрено говорећи, само руски народ, не мислим етнички, него народ који живи у Русији, са својом мрачном душом, Достојевским у себи, могао је да чини чуда. И само је Русија могла да роди Стаљина. Да, суровог, тиранина, човека који је много и добра и зла донео овој земљи. Али све добро је народ платио страшном ценом, милионима људских живота. И само је овај народ могао то да плати, зато што је земља огромна, и све је у њој огромно. Па и патња. Он и Русија су били неопходни једни другима у том тренутку. Као Хуан Перон и Аргентина. Стаљин са брковима, то је лице Совјетског Савеза. То је аутопортрет земље.

Јесте ли сигурни да Вас послеовога неће оптужити за стаљинизам?

Надам се да неће, иако ћете ви део сигурно ставити у наслов. Ни издалека не подржавам стаљинистичке методе. Не дао Бог никад више. Али морате разумети – Русија је огромна земља. У једном свом делу она је заиста сурова. Шта мислите, да ли је лако живети у Сибиру где се температура спушта испод минус 40, где пуца дрво и камен? Није онда чудно што је суровост део сибирског културног кода. То се и сада осећа. Из моје књиге сте могли да видите да су у селима туче у породици и данас редовна појава. То је материјалистичка култура – муж бије жену, а она му одговара истом мером. И често је он тај који извуче дебљи крај. Али то је зато што су они слободни људи. У Сибиру никад није било кметства, жена је једнако слободна као мушкарац, и ако он њу бије она ће му одговорити. Она није робиња, није сељанка, она је козакиња. То је Сибир.

Значи, ништа се не може решити без јаке мушке (или женске) руке?

Да, јак лидер је неопходан. Демократија је у Русији немогућа и мора да постоји један јак, практично монархистички центар. Русија као огромна земља мора бити централизована. Она има девет часовних и климатских зона, да би се тиме управљало потребна је империја. То је као у звезданим ратовима Џорџа Лукаса. Ако бисмо направити федерацију каква је у САД, где је локално самоуправљање на високом нивоу, то би довело до феудализма као у средњем веку, и још би почели да ратују – за границу, за ресурсе, за утицај на Москву.

Важите за човека европског образовања, а залажете се за вредности којима се Европљани баш не би поносили.

Знате, ја бих заиста хтео да се сви моји сународници поносе својом земљом. Ово је земља која је свету много дала и у науци и у култури и у многим другим областима. Да, ми смо другачији од Европљана, али зар право на различитост није један од европских принципа? И нема ту никакве противречности. Знате ли како је Фокнер волео Америку? Ја сам много од њега научио. Како он описује југ Америке, сеоски живот! Његови сељаци производе алкохол, краду, шверцу, убијају... А о свему томе пише с таквом љубављу, с таквом снагом! Одличан писац. Он се поноси својом земљом, и ја хоћу да се поносим својом. И поносим се што сам део народа који је немогуће победити. Шта је ту чудно?

И сматрате да књига може имати утицаја на стварање националне свести, иако се све чешће чује да „народ који је највише на свету читао“, више не чита или чита детективске романе.

Наравно. Литература има велику моћ и својевремено ју је држава користила као јаку идеолошку полугу. На мене су веома утицали Островски, Горки, Шолохов. Да, књижевност има велику емоционалну снагу. А што се читања тиче – недавно сам са својом женом ушао у велику књижару у центру Женеве. Тамо су била два човека. А погледајте овде, књижаре су пуне људи, не може да се прође. И нормално је да се детективски романи боље продају. Они су писани за просечног човека, а таквих је много више него интелектуалаца. То је чиста статистика – на једног интелектуалца долази пет необразованих. Али морам да вам кажем да се и укус руских читлаца мења. Погледајте рејтинг у књжари „Москва“ у којој се продаје 3700 књига мог издавача, а они објављују све и свашта, укључујући ту и комерцијалне и детективске романе, моја књига је на 15. месту.

Љубинка Милинчић

----------------------------------------------------------

Алкохол и рат скидају маске

Мени су и отац и деда учествовали у ратовима, али тема рата је за мене као писца важна на други начин, као крајње стање конфликта. У тим ситуацијама човек не може да не буде искрен. Као што је алкохолизам крајњи степен искрености. Алкохоличар не може да буде неискрен. И рат је исто такво стање. Писцу је важно да посматра човека кад је он „го“, кад је са њега скинута социјална маска, његова психолошка маска. Тада се он понаша крајње природно и тада је занимљиво посматрати га.