Рађање српског дизајна, од оптимизма до цинизма

И нашој средини ретке су историјске изложбе, које се баве ретроспекцијом унутар креативних целина, карактеристикама стварања унутар одређених временских периода, генезом генерацијских колективитета и слично. Разлога има више. Први је тај што синдром пролазности код овог народа још увек је већи од сазнања важности одашиљања порука у будућност. Други је онај приземнији. Финансијски. Овакви пројекти по својој свеобухватности захтевају значајно време за компаративно посмaтрање и истраживачки рад. Јер, све ово, по правилу, треба да резултира некаквим каталогом како би уложени рад био доступан онимa који долазе иза нас. Захтевност визуелног капацитета једног оваквог документа није безначајна. У њему треба да је сажет доказ о спознаји важности једног оваквог посла али и понос о репрезентативности учињеног подухвата. Све ово као и неизбежне друштвене околности, овакве пројекте чине скоро немогућим.

Давне 1981. године, професор Павле Васић из помоћ УЛУПУДС-а (Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајна Србије) реализовао је књигу под амбициозним насловом Примењена уметност у Србији 1900-1978. године. Био је то први покушај да се код нас валоризује стваралачка енергија у овој области. У тој књизи без иједног графичког прилога објашњене су историјске и друштвене околности као и карактеристике деловања неких аутора. Дуго сам мислио да је то дело само први том амбициознијег пројекта. Касније, када сам схватио да је седамдесетак страница текста коначан домет ове књиге, био сам искрено разочаран. Још касније схватио сам да професор Васић једноставно није могао да прикупи одговарајућу количину пратећих илустрација. За то је била потребна друга врста енергије. И тако, у тој књизи на три стране наведена су имена 65 аутора. Посматрано са овог одстојања, тај део овог издања личи на простопроширени телефонски именик.

Тридесетак година касније, Гордана Поповић Васић, реализује ауторску изложбу о графичком дизајну у Србији од 1950. до 1970. под називом „Између страха и одушевљења”. Својим опсегом и количином прикупљеног материјала, ова изложба је превазишла излагачки простор Графичког колектива, тако да је велики број радова остао у равни референтног каталога, где је у двојезичној варијанти на преко сто страна репродукована импозантна количина од 360 графичких радова.

Наслов ове, већ сада је јасно, веома значајне изложбе, указује на године које битно карактеришу догађања у нашем друштву. Аутор сугерише граничне тачке периода који је означен у наслову изложбе. То су преломне тачке друштвено-политичког растера у којем се сагледавао свакодневни живот али и опште смернице свеколиког уметничког стварања. Објашњавајући међузависност партијског деловања и ограђени простор уметничких слобода, аутор текста сматра да је тај период обележен, са једне стране, политичким разлазом са тврдим социјализмом Совјета 1948. године. а са друге, студентским немирима 1968. године.

(/slika2)Визуелне иконе комунизма (срп и чекић, насмејани радници, црвена петокрака, Титови пионири...) преко ноћи постају мотиви које је могуће интерпретирати и на другачији начин. Неки од најзначајнијих сликара стварају плакате (М. Милуновић, Ђ. Андрејевић Кун, Д. Стојановић Сип, Б. Карановић, Р. Стевић Рас, Р. Перица, С. Филеки), на којима контролисано уводе нове форме и дозирану апстракцију. Почетком педесетих година као уступак кредитима са Запада, капиталистичко море почиње да запљускује наша брда и долине. Бал на таквој води постаје култни догађај. Десет година касније, видећемо да и љубав и мода могу да опстану овде. Комисија одобрава плакате за филмове али појављује се телевизија. Нове слике постављају нове визуелне стандарде. Омоти плоча личе на песме које су на њима. М. Зламалик и Б. Спремо раде поштанске марке са мотивима природе. Илустрације и омоти књига својим тиражом значајно утичу на општу слику о неким новим сликама. Д. Ристић, А. Хецл, Д. Савић, М. Писањук, М. Крсмановић, Ж. Ковачевић праве опуштене и допуштене распеване апликације.

У каталогу изложбе има само пет одсто типографије, знаковитих графема и логотипа. Те сажете црно-беле форме са концентрисаним контингентом симболике учиниле су одлучујући удар у визуалитет идеолошке структуре. Формално, то су две струје са истим исходиштем. Архитектонска, тврда, Баухаус линија. С. Машић, Н. Новаков, М. Миодраговић, М. Рајевић, С. Гаковић, М. Бобић симплификује графичке знакове до граница логике. Ликовно транспарентнија и мекша линија, одлучно допуњује празан комуникациони простор који се изненада отворио ту испред нас. Б. Кршић, М. Ћирић, Б. Милорадовић, Н. Масниковић, М. Грозданић, А. Пајванчић Алекс, Љ. Павићевић Фис исцртавају неке од иконичких знакова тог периода. То је била генерација која је извршила припреме за егзалтиране пројекте графичког дизајна у току седамдесетих година. Томе су допринеле друштвене околности. „Студенте не смије нитко да бије”. То привремено смирује ситуацију али Камење је почело да се котрља. Западна капија је отворена. Мала Мисова реплика – Мање је више – постаје велика. Дизајн почиње да буде реч која се изговара са страхопоштовањем. Мирко Фрухт покреће часопис „Индустријско обликовање”. Долази ново време.

И на крају, крај текста из каталога ове изложбе: „Од природног и задатог оптимизма почетком педесетих до апсурда и цинизма седамдесетих протекло је двадесет узбудљивих година. Овај увод у истраживање графичког дизајна између 1950. и 1970. године посвећен је свима онима који су стрпљиво и предано постављали темеље струке и који су преживели страх и одушевљење на путу до слободног професионалног и аутентичног уметничког израза”.