Седење на три столице

Партије постоје да би освојиле власт. А да би освојиле власт оне морају да освоје бираче који ће им донети гласове. Да ли то значи да су партије машине за освајање власти, па због тога спровођење страначког програма пада у други план. Најчешће ипак није тако јер политичари морају имати "своју" политику коју ће заступати, иако се саме партије често не везују много за политичка уверења а чланови се најчешће боре за добро плаћена места. Вође странака су ти са којима се идентификују бирачи, јер већина и не зна програме странака за које гласа. Тако вођа постаје и политика и идеологија странке.

Програми партија јесу њихов политички пројекат, али оне најчешће врлудају између захтева грађана и могућности да се оствари записано, па је зато питање колико вреди читати њихове програме. Јер, на изборима се најчешће гласа за оне који су највештији и оставе најбољи утисак. Зато ће неки наши аналитичари сматрати светогрђем када ДСС пред изборе упише у програм да је за монархију или када Зоран Ђинђић уведе ДС у Социјалистичку интернационалу. Међутим, многе странке западне демократије су мењале идеологије да би се приближиле бирачима или да би премостиле неки тежак период и нису због тога пропадале. Идеологију понекад и треба променити, мада она тежи да буде отпорна на сваку помену.

Милан Николић, аналитичар, каже да наше партије најчешће немају идеологију и да нису програмски дефинисане. "Све партије су хтеле у центар јер ту има највише гласова. Сви покушавају да ухвате средину, али се и мењају. Тако је Г17 плус развила социјалдемократски аспект, а почели су као либерали. За ЛДП се каже да је проевропска, у пракси су неолиберална странка, а почели су без озбиљног концепта. ДС је неолиберална када је на власти, а када је у опозицији онда је социјалдемократска. Она ће у будућности сигурно ићи на јасније профилисање. Неке странке седе на три столице и мораће да се профилишу."

Али, седење на три столице није српски специјалитет. Николић каже да је Тони Блер лабуристе хтео да помери удесно и Шредер је био на тој линији и француски социјалисти су такође хтели да иду удесно, али је то пропало. Онда се поставило питање ако се бира између две десне партије за коју се определити: за изворну или ону која је то постала у време избора. Николић каже да се код нас воли прагматичност. Али и да би боље профилисање странака смањило апстиненцију.

Јово Бакић, социолог, каже да партије имају уопштену идеологију – али и да у оквиру општих смерница постоји велики простор. "СРС је јасно профилисана крајње десно. ДСС је класично конзервативна од када је настала, а један од знакова је то што подразумева значајну улогу цркве у друштву, као што је то и у европским и америчким конзервативним странкама. ДС је настала као неолиберална, а деведесетих година су постали десни либерали. После 2000. године Ђинђић их је увео у социјалистичку интернационалу, па је то постала странка левих либерала. СПС није мењала идеологију, већ је променила вођу. То је традиционалистичка левица, али они не штите, на пример, права мањина или полова, већ штите сељаке и пензионере пошто је СРС преузео раднике захваљујући демагогији којом се служе. Нова Србија има класичан конзервативни концепт са ’домаћином‘ на челу. ЛДП је неолиберална, али у социјалној сфери покушавају да буду леви либерали. Мораће да се определе да ли ће бити лево или десно."

Бакић каже да пред изборе проради демагогија, само је питање колико је ко паметан да не претера. "У предизборној кампањи су типична одступања, мада су се наше странке држале програма ако су на власти."

Дијана Вукомановић из Института за политичке студије у књизи групе аутора "Идеологија и политичке странке у Србији" каже да су партије идеологизујуће институције. "Оне су постале централни брокери идеја у савременом друштву". Она још пише да, иако се идеологија може посматрати као примарно позитиван феномен, који конституише симболично ткиво друштвених веза, она ипак садржи карактеристике које јој приписују негативни карактер. "Идеологија представља систем аргументације, један ’изам‘, једну симплифицирану схему којом је могуће убедити чланове групе да сви заједно имају право да мисле онако како мисле. Идеологија тако стиче инерцију нетолеранције према спољном окружењу, према новинама које долазе из њега и тежи да буде резистентна на сваку промену. Стога готово свака студија, интерпретација идеологије указује на контроверзу легитимитета идеологије."