Кратки успон ка врху

Смиљка Исаковић је магистрирала на Музичкој академији у Београду и Конзерваторијуму "Чајковски" у Москви, док је студије чембала завршила на Краљевском конзерваторијуму у Мадриду. Њено име налази се у енциклопедији "Ко је ко у музици", издање у Кембриџу, а уврштена је и међу пет хиљада најзначајнијих личности света. Ова уметница за коју светска музичка критика у "Лондон тајмсу" није штедела речи хвале, називајући је "краљицом чембала" и "виртуозом који је успео да покори свет врховима прстију", рођена је Београђанка.

Добитница престижне Масарикове награде за музику, која је пре ње додељена и Лучану Паваротију, трећа је генерација у својој породици која станује у Улици адмирала Гепрата. Међутим, темпераментна и неконвенционална, она је особа и истраживачког духа која не мари за традиционалне оквире и да би без већих потешкоћа могла да напусти ту улицу.

– У време опште стандардизације и глобализације више нигде нема места за идилу. Нема места за београдску тишину и зеленило. Па, ако ћу већ да бирам нека то, ипак, буде ова улица – размишља уметница.

Мала, а активна

Будући да је Адмирала Гепрата улица која води од Балканске до Кнеза Милоша, то је за њу простор који симболизује успон ка врху, а самим тим и неминовност успеха.

Иако окружена редом најважнијих државних, верских, војних и дипломатских здања, реч је о једној релативно краткој београдској улици са укупно 35 зграда. Са једне стране улице може се пребројати шеснаест, а са друге стране седамнаест. Смиљка Исаковић са лакоћом препознаје неке од њених најмаркантнијих обележја.

– То је, пре свега, битна улица за мене зато што сам трећа, а мој син четврта генерација која станује у њој. Зграда у којој живимо, важан податак, саграђена је 1938. године за потребе директора Краљевског пољопривредног друштва. У општој клими одрицања континуитета можда треба нагласити да Улица адмирала Гепрата није претрпела промену имена. Реч је о човеку који је током Првог светског рата прекршио наредбу врховне команде савезника пославши бродове у Драч да спаси исцрпљену српску војску. Његов унук, Емил Гепрат, сваке године долази на обележавање прославе овог датума. Оно што је такође занимљиво јесте да се у овој улици налази Храм светог Вазнесења Господњег. Ту је мој деда Велимир Исаковић, пред Други светски рат, био постављен за свештеника. Леп, висок, талентован, био је један правдољубив човек због кога су многе жене Београда долазиле баш у ту цркву. Вазнесењска црква је и даље важно духовно одредиште ове улице. Уместо Завода за статистику, чија зграда је обновљена, сада је ту Министарство финансија које представља леп пример архитектуре између два рата. На месту где је некад био амам кнеза Милоша већ дуже време налази се популаран престонички кафић, који се изгледа сматра врхунским цивилизацијским постигнућем у 21. веку. Ту је и Завод за фотограметрију, односно снимање и праћење терена из ваздуха, затим парк који повезује моју улицу са Немањином. Иако релативно мала, стиче се утисак да Улици адмирала Гепрата никада није мањкало животности. Има и посебна занимљивост. Ко год да дође у Београд не скреће у Улицу адмирала Гепрата, већ се пење Балканском која се сматра прихватилиштем за људе који долазе са стране. Ако говоримо о ликовности и архитектонском концепту, ова улица се није драстично изменила. Разлог је што није имало шта да се преправља. Наиме, зграде у овој улици су квалитетно грађене – примећује Смиљка Исаковић која је недавно имала запажен наступ у Скупштини града.

Људи "трамваји"

Поједине одлуке и поступци у функционисању главног града, међутим, њој нису сасвим јасни. Инсистира на развијању вишег нивоа свести о екологији градова.

– Мој утисак је да поред константних и никад "излечених" проблема са саобраћајем у овом граду преовладава неразумно понашање, да не кажем тренд да се посече што више дрвећа и постави што више нових "плочица" по београдским улицама. Тај недостатак свести о екологији води нас право у еколошку катастрофу. Ако знамо да је дрвету потребно 40-ак година да израсте, то никако не смемо да дозволимо. У развијеном свету о сваком дрвету се води рачуна, пажљиво се гаји и лечи. Код нас, комшија испред моје зграде самоиницијативно посече једно дрво које су станари посадили пре три деценије само зато што му је оно сметало да изађе из свог локала, и све то прође некажњено – у чуду је наша саговорница. Чембалисткиња коју највише импресионира здање француске амбасаде у туристичку разгледницу Београда свакако би уврстила и споменик Победнику на Калемегдану. Она је мишљења да потенцијал Београда треба тражити у комбинацији модерног живота и традиције.

– То раскршће путева на коме се вековима налазимо умногоме опредељује карактер и судбину града и његових становника. Међутим, последњих година, сведоци смо, све је више невољника. Београдском чаршијом крећу се људи који се не смеју. Забринути су, загледани у будућност, што је последица општег друштвеног стања. Већина људи пролази поред вас као "трамвај". Гледају кроз вас, не виде вас. Слушају вас, не чују. Ако им се не склоните, у стању су да вас згазе. То је филозофија велеграда, као што је у Њујорку, Мексико Ситију. Никога не занима да ли ћете пасти на улици. То је застрашујућа врста отуђења и у том смислу радије сам за паланачке манире, где човек има осећај за другог човека – казује Исаковићева. Поносна је што је Београд једини на Балкану где се четири године уназад одржава Фестивал чембала. Интересантно је да уметница себе не доживљава као типичну Београђанку.