Kratki uspon ka vrhu

Smiljka Isaković je magistrirala na Muzičkoj akademiji u Beogradu i Konzervatorijumu "Čajkovski" u Moskvi, dok je studije čembala završila na Kraljevskom konzervatorijumu u Madridu. Njeno ime nalazi se u enciklopediji "Ko je ko u muzici", izdanje u Kembridžu, a uvrštena je i među pet hiljada najznačajnijih ličnosti sveta. Ova umetnica za koju svetska muzička kritika u "London tajmsu" nije štedela reči hvale, nazivajući je "kraljicom čembala" i "virtuozom koji je uspeo da pokori svet vrhovima prstiju", rođena je Beograđanka.

Dobitnica prestižne Masarikove nagrade za muziku, koja je pre nje dodeljena i Lučanu Pavarotiju, treća je generacija u svojoj porodici koja stanuje u Ulici admirala Geprata. Međutim, temperamentna i nekonvencionalna, ona je osoba i istraživačkog duha koja ne mari za tradicionalne okvire i da bi bez većih poteškoća mogla da napusti tu ulicu.

– U vreme opšte standardizacije i globalizacije više nigde nema mesta za idilu. Nema mesta za beogradsku tišinu i zelenilo. Pa, ako ću već da biram neka to, ipak, bude ova ulica – razmišlja umetnica.

Mala, a aktivna

Budući da je Admirala Geprata ulica koja vodi od Balkanske do Kneza Miloša, to je za nju prostor koji simbolizuje uspon ka vrhu, a samim tim i neminovnost uspeha.

Iako okružena redom najvažnijih državnih, verskih, vojnih i diplomatskih zdanja, reč je o jednoj relativno kratkoj beogradskoj ulici sa ukupno 35 zgrada. Sa jedne strane ulice može se prebrojati šesnaest, a sa druge strane sedamnaest. Smiljka Isaković sa lakoćom prepoznaje neke od njenih najmarkantnijih obeležja.

– To je, pre svega, bitna ulica za mene zato što sam treća, a moj sin četvrta generacija koja stanuje u njoj. Zgrada u kojoj živimo, važan podatak, sagrađena je 1938. godine za potrebe direktora Kraljevskog poljoprivrednog društva. U opštoj klimi odricanja kontinuiteta možda treba naglasiti da Ulica admirala Geprata nije pretrpela promenu imena. Reč je o čoveku koji je tokom Prvog svetskog rata prekršio naredbu vrhovne komande saveznika poslavši brodove u Drač da spasi iscrpljenu srpsku vojsku. Njegov unuk, Emil Geprat, svake godine dolazi na obeležavanje proslave ovog datuma. Ono što je takođe zanimljivo jeste da se u ovoj ulici nalazi Hram svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Tu je moj deda Velimir Isaković, pred Drugi svetski rat, bio postavljen za sveštenika. Lep, visok, talentovan, bio je jedan pravdoljubiv čovek zbog koga su mnoge žene Beograda dolazile baš u tu crkvu. Vaznesenjska crkva je i dalje važno duhovno odredište ove ulice. Umesto Zavoda za statistiku, čija zgrada je obnovljena, sada je tu Ministarstvo finansija koje predstavlja lep primer arhitekture između dva rata. Na mestu gde je nekad bio amam kneza Miloša već duže vreme nalazi se popularan prestonički kafić, koji se izgleda smatra vrhunskim civilizacijskim postignućem u 21. veku. Tu je i Zavod za fotogrametriju, odnosno snimanje i praćenje terena iz vazduha, zatim park koji povezuje moju ulicu sa Nemanjinom. Iako relativno mala, stiče se utisak da Ulici admirala Geprata nikada nije manjkalo životnosti. Ima i posebna zanimljivost. Ko god da dođe u Beograd ne skreće u Ulicu admirala Geprata, već se penje Balkanskom koja se smatra prihvatilištem za ljude koji dolaze sa strane. Ako govorimo o likovnosti i arhitektonskom konceptu, ova ulica se nije drastično izmenila. Razlog je što nije imalo šta da se prepravlja. Naime, zgrade u ovoj ulici su kvalitetno građene – primećuje Smiljka Isaković koja je nedavno imala zapažen nastup u Skupštini grada.

Ljudi "tramvaji"

Pojedine odluke i postupci u funkcionisanju glavnog grada, međutim, njoj nisu sasvim jasni. Insistira na razvijanju višeg nivoa svesti o ekologiji gradova.

– Moj utisak je da pored konstantnih i nikad "izlečenih" problema sa saobraćajem u ovom gradu preovladava nerazumno ponašanje, da ne kažem trend da se poseče što više drveća i postavi što više novih "pločica" po beogradskim ulicama. Taj nedostatak svesti o ekologiji vodi nas pravo u ekološku katastrofu. Ako znamo da je drvetu potrebno 40-ak godina da izraste, to nikako ne smemo da dozvolimo. U razvijenom svetu o svakom drvetu se vodi računa, pažljivo se gaji i leči. Kod nas, komšija ispred moje zgrade samoinicijativno poseče jedno drvo koje su stanari posadili pre tri decenije samo zato što mu je ono smetalo da izađe iz svog lokala, i sve to prođe nekažnjeno – u čudu je naša sagovornica. Čembalistkinja koju najviše impresionira zdanje francuske ambasade u turističku razglednicu Beograda svakako bi uvrstila i spomenik Pobedniku na Kalemegdanu. Ona je mišljenja da potencijal Beograda treba tražiti u kombinaciji modernog života i tradicije.

– To raskršće puteva na kome se vekovima nalazimo umnogome opredeljuje karakter i sudbinu grada i njegovih stanovnika. Međutim, poslednjih godina, svedoci smo, sve je više nevoljnika. Beogradskom čaršijom kreću se ljudi koji se ne smeju. Zabrinuti su, zagledani u budućnost, što je posledica opšteg društvenog stanja. Većina ljudi prolazi pored vas kao "tramvaj". Gledaju kroz vas, ne vide vas. Slušaju vas, ne čuju. Ako im se ne sklonite, u stanju su da vas zgaze. To je filozofija velegrada, kao što je u Njujorku, Meksiko Sitiju. Nikoga ne zanima da li ćete pasti na ulici. To je zastrašujuća vrsta otuđenja i u tom smislu radije sam za palanačke manire, gde čovek ima osećaj za drugog čoveka – kazuje Isakovićeva. Ponosna je što je Beograd jedini na Balkanu gde se četiri godine unazad održava Festival čembala. Interesantno je da umetnica sebe ne doživljava kao tipičnu Beograđanku.