Земаљски живот трајаће дуже

Земљин ваздушни омотач омогућиће да свакојаки живот буја милијарду година дуже него што се претпостављало (највише још 2,3 милијарде). Иако се атмосферски притисак у прошлости (око четири и по милијарди година) често колебао, тек ће у далекој будућности опасти толико да ће је претворити у несносно ужарену планету.

Уколико се претпоставка Кинг Фаи Лија, из Калифорнијског института за технологију (Калтек), покаже исправном и примени на остале планете с биосфером, увећаће се изгледи да земаљска цивилизација пронађе неку ванземаљску удвостручујући дужину времена повољног за одржавање живог света.

У сваком случају, Земља ће постати ненастањива за, отприлике, половину века трајања Сунца, што је важна чињеница коју ваља разматрати у трагању за живим створењима на другим планета, написано је у часопису „Списи Националне академије наука” (САД).

Следећих неколико стотина милиона година наша звезда сијаће све јаче и јаче, узрокујући да се Земља прегреје и постане неподношљива за ма које биљке и животиње. Претходни прорачуни су предвидели да је преостало још пола милиона година, најновији указују да је улога атмосферског притиска у одржавању постојане температуре у астрономским размерама била занемарена.

Уосталом, ваздушни притисак је кључна променљива у целокупном учинку „стаклене баште”, јер одређује колико ће инфрацрвеног зрачења упити дотични гасови (угљен-диоксид и други). Виши притисак означава већи постотак упијања, а отуда и више топлоте. Нижи испољава, свакако, обратно деловање.

Живот сам по себи представљао би својеврстан одраз тих температурних промена: везујући азот из ваздуха или с океанских дубина, микроби би олакшали атмосферу за један атом у датом тренутку.

Упркос толико великом упливу, немогуће је проучити колебање ваздушног притиска у давној прошлости. И сам Кинг Фаи Ли признаје да се суочио с помањкањем података, што наводи на закључак да у прорачунима у поприличној мери провејава неизвесност. На то упућују опаске других научника, као што је еколог Кен Калдеира са Универзитета Станфорд, који хвали подухват, али упозорава да је неопходно прикупити више чињеница.

Иако обелодањени образац (модел) утиче на веома дугој временској скали, прилично је слабашан да расветли како људско делање мења климу. Познато је, наиме, да се то одржава у раздобљима од неколико стотина или хиљада година.

На додатни опрез позива астробиолог Роџер Бјуик са Универзитета Вашингтон, јер је у геолошким наслагама тешко наћи отиске атмосферских промена. Он је пронашао низ базалтних стена у северозападној Аустралији, старих 2,7 милијарди година, за које претпоставља да носе такве трагове: гасни мехурићи заробљени у стењу могли би, можда, да омогуће одговор на питање: да ли је атмосферски притисак био другачији у давнини?

Како је то, уопште, изводљиво?

Мерењем величине гасних мехурића: мањи означавају нижи, а већи виши ваздушни притисак. Ове стене су се, као што се зна, образовале на надморској висини мора (а то је нулта висина).

Уколико се атмосферски притисак мења, једино је на то утицала сама биосфера, закључује Кинг Фаи Ли.