Zemaljski život trajaće duže

Zemljin vazdušni omotač omogućiće da svakojaki život buja milijardu godina duže nego što se pretpostavljalo (najviše još 2,3 milijarde). Iako se atmosferski pritisak u prošlosti (oko četiri i po milijardi godina) često kolebao, tek će u dalekoj budućnosti opasti toliko da će je pretvoriti u nesnosno užarenu planetu.

Ukoliko se pretpostavka King Fai Lija, iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju (Kaltek), pokaže ispravnom i primeni na ostale planete s biosferom, uvećaće se izgledi da zemaljska civilizacija pronađe neku vanzemaljsku udvostručujući dužinu vremena povoljnog za održavanje živog sveta.

U svakom slučaju, Zemlja će postati nenastanjiva za, otprilike, polovinu veka trajanja Sunca, što je važna činjenica koju valja razmatrati u traganju za živim stvorenjima na drugim planeta, napisano je u časopisu „Spisi Nacionalne akademije nauka” (SAD).

Sledećih nekoliko stotina miliona godina naša zvezda sijaće sve jače i jače, uzrokujući da se Zemlja pregreje i postane nepodnošljiva za ma koje biljke i životinje. Prethodni proračuni su predvideli da je preostalo još pola miliona godina, najnoviji ukazuju da je uloga atmosferskog pritiska u održavanju postojane temperature u astronomskim razmerama bila zanemarena.

Uostalom, vazdušni pritisak je ključna promenljiva u celokupnom učinku „staklene bašte”, jer određuje koliko će infracrvenog zračenja upiti dotični gasovi (ugljen-dioksid i drugi). Viši pritisak označava veći postotak upijanja, a otuda i više toplote. Niži ispoljava, svakako, obratno delovanje.

Život sam po sebi predstavljao bi svojevrstan odraz tih temperaturnih promena: vezujući azot iz vazduha ili s okeanskih dubina, mikrobi bi olakšali atmosferu za jedan atom u datom trenutku.

Uprkos toliko velikom uplivu, nemoguće je proučiti kolebanje vazdušnog pritiska u davnoj prošlosti. I sam King Fai Li priznaje da se suočio s pomanjkanjem podataka, što navodi na zaključak da u proračunima u popriličnoj meri provejava neizvesnost. Na to upućuju opaske drugih naučnika, kao što je ekolog Ken Kaldeira sa Univerziteta Stanford, koji hvali poduhvat, ali upozorava da je neophodno prikupiti više činjenica.

Iako obelodanjeni obrazac (model) utiče na veoma dugoj vremenskoj skali, prilično je slabašan da rasvetli kako ljudsko delanje menja klimu. Poznato je, naime, da se to održava u razdobljima od nekoliko stotina ili hiljada godina.

Na dodatni oprez poziva astrobiolog Rodžer Bjuik sa Univerziteta Vašington, jer je u geološkim naslagama teško naći otiske atmosferskih promena. On je pronašao niz bazaltnih stena u severozapadnoj Australiji, starih 2,7 milijardi godina, za koje pretpostavlja da nose takve tragove: gasni mehurići zarobljeni u stenju mogli bi, možda, da omoguće odgovor na pitanje: da li je atmosferski pritisak bio drugačiji u davnini?

Kako je to, uopšte, izvodljivo?

Merenjem veličine gasnih mehurića: manji označavaju niži, a veći viši vazdušni pritisak. Ove stene su se, kao što se zna, obrazovale na nadmorskoj visini mora (a to je nulta visina).

Ukoliko se atmosferski pritisak menja, jedino je na to uticala sama biosfera, zaključuje King Fai Li.