Продајем чипку, купујем џинс

Међу локалним учесницима фолклорног фестивала у Бољевцу, почетком овог лета нашла се и Американка Пола Дејвис, историчарка и дизајнерка костима са Бакнел универзитета у Левисбургу у Пенсилванији. У својој другој посети Србији (први пут је била 2002. године), Пола Дејвис наставила је рад на свом пројекту истраживања традиционалних ношњи балканских земаља, кроз проучавање идентитета и односа појединаца и друштвених група различитог пола и генерација према свом наслеђу.

Међу фрулашима и извођачима традиционалних игара Пола Дејвис потражила је одговоре на питања колико ће традиција преживети у форми у којој се појављује на локалним народним фестивалима и каква је улога традиционалних ношњи у светлу савременог живљења у данашњој југоисточној Европи, на прагу Европске уније. Да ли традиционални костим, односно народна ношња постаје и део већег, паневропског идентитета?

„Пројекат на коме радим је веома интересантан и тиче се како људи који још имају и чувају ношње, тако и њиховог односа према њима. Истражујем како их они доживљавају као део свог идентитета”, каже Пола Дејвис, која се још као тинејџерка занимала за традиционалну одећу и историју народних костима на Балкану.

„У том смислу локални фолклорни фестивали су места где се људи окупљају у аматерским фолклорним групама и често само за ту прилику и у циљу личног задовољства одевају традиционалне ношње. Као историчарa и дизајнерa костима највише ме занимају питања идентитета која се генеришу кроз традиционални костим, али и личне приче које су уткане у праксу одевања народних ношњи на локалним фестивалима”, каже Пола Дејвис, истичући да је Србија  земља која има највећу разноликост народних ношњи на најмањој територији што је свакако резултат интензивних миграција на овом делу Балкана.

Професорку Дејвис занима спољашњи аспект ношње као визуелизација унутрашњег. Изражавање идентитета и индивидуални однос према наслеђу често се препознаје на више нивоа.

„На фолклорном фестивалу у Бољевцу срела сам човека који је Србин, али је учитељ у хомољском крају. Он се бави и музиком, свира фрулу и за ову прилику оденуо је ношњу коју носе Власи. Певао је влашку музику и рекао ми је: ’Ја сам Србин али се осећам као Влах’”.

Он је прихватио другу традицију и на неки начин креирао један идентитет. Интервјуисала сам и жену која је Влахиња али је била у српском костиму. То је била ношња њене баке, а пошто је на овом фестивалу играла са групом из Србије објаснила ми је да се зато тако обукла”, каже Пола Дејвис.

Србија је земља у којој је кроз фолклорне игре етаблирана и народна ношња, али у многим срединама традиционална одећа чува се на специфичан начин. Често се одева и у кућним приликама, поводом одређених ритуала.

Искуства из других балканских земаља показују да однос према традиционалним ношњама варира од фетиша до поништавања традиције у светлу потреба савременог живљења.

(/slika2)„Жена у малом селу у Трансилванији рекла ми је да чува одећу своје мајке. Мајка јој је умрла када је била млада и за њу овај костим представља, како је рекла, мајчину душу. За време Другог светског рата у овом крају су стављали ношње у сандук који су сакривали у тору за свиње да их војници не би пронашли”, каже Пола Дејвис.

И док неки доживљавају традиционални костим као нешто најважније што имају, у истом крају наша саговорница наилази на жене које се одричу старих чипки и цветних платна па продају народне ношње старе 50 или 100 година. Жао им је што то чине, али, како су објасниле, морају да купе џинс или венчани прстен!

Најчешћи одговори на питање шта за њих представља ношња, које је Пола Дејвис добијала када је интервјуисала људе на аматерским фестивалима, били су очување традиције, припадност националној групи, сећање на претке, али неочекивано, уместо одговора понекад је одјекнула песма.

„То је за мене било велико изненађење, мада су песме говориле о пореклу костима и објашњавале повезаност са њиховим животима и националним идентитетом”, каже Дејвисова која је у београдском Етнографском музеју, у сарадњи са кустосом Весном Марјановић, наставила своја истраживања.

На Универзитету у Пенсилванији Пола Дејвис има студенте из Источне Европе, укључујући и студенте из Србије, који, како каже, не знају много о свом наслеђу.

Како ће и да ли ће опстати традиционални костим у свом изворном облику, колико се продубљују фрустрације због чињенице да глобализовано друштво халапљиво гута неке традиционалне вредности, какав је однос пола, старосне доби и изгледа народне ношње, питања су на која ће Пола Дејвис тражити одговоре приликом наредних посета Србији и Балкану.