Путовање у затвор

Од нашег специјалног извештача из Беча

Када је пре неколико месеци најављено да ће се почетком јула у бечком Ронахер театру извести представа о једином аустријском серијском убици Џеку Унтервегеру постало је извесно да се не може радити о једној обичној представи. О Унтервегеру, петнаест година по његовом самоубиству у истражном затвору у Грацу, и даље владају веома опречна мишљења.

Рођен у Штајерској као незаконити син америчког војника и малолетне Бечлијке, већ као двадесет четворогодишњи момак, 1974. ухапшен је због бруталног убиства једне младе Немице њеним сопственим грудњаком, на очиглед своје тадашње девојке. За овај злочин који је починио под утицајем дроге и приликом покушаја провале, Унтервегер је осуђен на доживотну робију.

У затворској ћелији је почео да се бави писањем и објавио је своју аутобиографију Чистилиште или путовање у затвор, којом је изазвао пажњу аустријских интелектуалаца, између осталих и Елфриде Јелинек, Мила Дора и Ерике Плухар, који су покренули петицију за његово ослобођење. За права „песника иза решетки” устала је практично читава јавност, те га је тадашњи аустријски премијер Валдхајм помиловао 1990.

По изласку из затвора, Унтервегер се етаблирао као новинар, а социјална елита га је усвојила као мезимца и врсту асесоара којим је поносно парадирала у медијима. Проблеми су настали када је, шест месеци по његовом пуштању из затвора, почела серија убистава у Бечу, Прагу, Брегенцу и Грацу. Све жртве су биле проститутке, удављене сопственим грудњацима.

Чим је сумња пала на њега, Унтервегер је отпутовао у Америку да тамо за један часопис „несметано истражује” серију убистава почињених над проституткама. Хладнокрвно се повезао са ондашњом полицијом, чак је посећивао места злочина, показујући невероватно интересовање за детаље. FBI је напослетку пронашао доказе који су га директно теретили у случају три убиства на америчком тлу. Ухапшен је у Мајамију 27. фебруара 1992. док је покушавао да добије аванс за интервју за часопис Саксес.

Унтервегерова реакција на другу осуду пороте у Грацу, јуна 1994, којом је осуђен на доживотну робију због девет „доказаних” убистава, била је предаја – исте вечери се обесио.

Идеја за продукцију „Паклене комедије”, у Барум театру у калифорнијској Санта Моники, опере која се бави интригантним животом мистериозног Џека Унтервегера потиче од аустријског диригента Мартина Хаселбека, главну улогу, али и део режије (уз Михаела Штурмингера), потписује Џон Малкович.

Унтервегер устаје из мртвих да изврши промоцију своје нове књиге којом ће разјаснити најважније питање које се и дан-данас поставља – да ли је убица или невина жртва.

Концепт продукције „Паклена комедија” у којој се мешају позоришни и оперски елементи је свакако занимљив: сваки од осам „поглавља” пројекта праћен је музичким извођењем дела Моцарта, Вивалдија, Хајдна, Вебера... Упућени ће препознати срцепарајуће либрете о издаји, убиству, усамљености и сломљеним срцима, о очајању које пробија из сваке отпеване ноте. Наслови чинова, односно никада написаних поглавља Унтервегерове посмртне аутобиографије којом би требало да раскринка своју највећу тајну – увод, где почети?, мајка, женскарош, писац, лажов, убица и одлазак – означавају најзначајније фазе његовог живота.

Сопранисткиње Лаура Ејкин и Александра Замојска бриљирају у својим вишеслојним улогама; као љубавнице, мајка и жртве фаталног заводника. Малкович је хладан, духовит и прорачунат у приказу „истина” из свог живота серијског убице. „Мој агент жели да направим савршену промоцију своје нове књиге. Да ли желите да знате истину? Да ли сам починио те злочине? Желите да оперем своје грехе? То је немогуће. Сваки човек је оно што јесте”, изговара, безбрижно заваљен у столицу код промоционог стола, у кицошком белом оделу и свиленој кошуљи на туфнице.

Малкович и Штурмингер се свесно поигравају са моћном машинеријом масовних медија, са потребом малог човека да га хране сензационалистичким информацијама. Унтервегер је денди, декадентно привлачан тип, он је лош момак од кога маме штите ћерке и за које ће се ћерке баш због тога залепити: „Зовем се Џек... То је и уклето и благословено име. Ако се зовете Џек, све жене ће вас волети. Имао сам пуно жена. Неке су ме волеле, неке сажаљевале, а неке су само хтеле да се кресну са серијским убицом.”

Представа се завршава убиством једне од двају главних протагонисткиња коју Унтервегер прекрива копијама своје нове књиге. У екстази тек почињеног злочина, његов алтерего – Малкович – устаје и показује своје ново ремек-дело које се састоји од бланко страница: „Желели сте истину – овде је. Ово је моја исповест”. Мистерија остаје перфектно очувана.