Оргија толеранције

Од специјалног дописника

Фламански кореограф и визуелни уметник Јан Фабр незаобилазна је појава на европским уметничким сценама овог лета – од Венецијанског бијенала, преко позоришног фестивала у Авињону, до Дубровачких летњих игара, где ових дана наступа са новом представом „Оргија толеранције”.

Ова година би се могла назвати његовом – у октобру ће му бити додељена „Међународна награда за уметност” шпанске фондације „Кристобал Габарон”, за његов рад у области визуелне уметности, а од француског синдиката критичара је у јуну добио признање за најновије позоришно остварење. Од мајстора провокације, који је уздрмао пуританце као асоцијативни уметник авињонског фестивала 2005. године, широко отварајући врата невербалном позоришту, до уметника који је на позив белгијске краљице прекрио таваницу краљевске палате смарагдним љуштурама инсеката и први увео савремену уметност у конзервативно здање Лувра, Фабр се изборио да буде препознат остајући веран својим уметничким побудама.

Са белгијским уметником смо разговарали у Авињону, где је његова представа „Оргија толеранције” била једна од најзапаженијих на позоришном фестивалу који окупља уметнике из целог света.

Ова представа је нека врста Вашег политичког манифеста?

На њој сам почео да радим пре две године из неколико разлога. Седео сам на свом луксузном каучу „честерфилд” и гледао телевизију, све то насиље и перверзију, и помислио како смо тако удобно уваљени у стању да слушамо најгоре ужасе и да не макнемо прстом. Други разлог је што екстремна десница веома добија на снази у Белгији, на фламанској страни. Дијалог са тим људима је постао готово уобичајен. За мене је то оргија толеранције, јер је опасно дозволити да екстремна десница дође на власт. Као уметник имате потребу да отворите уста, иако не можете ништа да промените.

Мастурбација до изнемоглости је нека врста метафоредруштвене контроле?

Представа је о лажним оргазмима у политичком, друштвеном и сексуалном смислу. Није реч о порнографији, јер она готово да припада другом времену и у њој нема толико контроле, реч је о телефонском сексу – подигнете слушалицу, позовете, чекате, новац одлази, а онда добијете веома лоше одглумљену причу и лажни оргазам. Чини ми се да друштво живи тај велики лажни оргазам. Када лажни оргазам постане већи, контрола је већа. У представи се играмо слоганима попут „Да, долазимо/ свршавамо” („Yes, we come”, алузија на кампању Барака Обаме „Yes we can”).

С овом представом се после велике паузевраћате политичком позоришту...

Направио сам три политичка комада, 1990, 2000. и сада поново. Некада имам потребу да се политички ангажујем и дам нови дах политичком позоришту, али већина мојих радова нема везе са спољном реалношћу, већ представља универзум за себе. Зато је ово тек трећи пут да сам урадио овако нешто, јер не желим да поклоним велику пажњу екстремној десници.

Дијалог са фламанском традицијом, који је био и у средишту Ваше изложбе у Лувру прошле године, важан је покретач Ваше инспирације?

Ја сам пре свега фламански уметник. Моји радови су инспирисани класичним сликама, Рубенса, Бројгела, Ван Ајка, Боша. Ова класична дела су данас већа авангарда од многих дела савремене уметности. Због тога ме интересује овај дијалог. Фламанци су увек били подјармљени од других и због тога је у њиховој уметности било пуно субверзивног, ироније и хумора, а тога има и у представи „Оргија толеранције”, за коју су ме инспирисали и скечеви Монтија Пајтона, чији сам одувек био фан.

Користите и бројне филмске цитате....

(/slika2)Користим их истргнуте из контекста, као политичке слике које су део колективног сећања, као у сцени преузетој из „Ноћног портира” или сцени са музиком из Кјубрикове „Одисеје у свемиру”. Филм и позориште су, наравно, два различита медија, али постоје бројне везе у приступу.

Са једне стране сте познати као провокатор, уметник који руши конвенције, са друге имате подршку великих институција, попут Лувра, и белгијске краљице. Колико је уметник слободан у систему?

Требало је 30 година да почну да ме прихватају, јер се нисам прилагођавао систему. Прво што сам рекао краљици када ми је понудила да радим у белгијској краљевској палати јесте то да нећу да прихватим уколико немам потпуну слободу, јер мој рад критикује историју Белгије, начин на који смо се понашали у Конгу, где смо заиста били ниткови. За уметника је веома важно да продре у ове просторе, где ће радови остати сачувани, али то не значи да је моја идеологија иста као идеологија места на коме излажем.

О Лувру влада представа да је конзервативна установа, веома спора, али сам открио да људи који тамо раде имају велику страст за уметношћу и невероватну озбиљност када је реч о њеном очувању за нове генерације. Сваки уметник жели да га његово дело надживи и зато је важно да се озбиљно приђе његовом очувању.

Ваша улога асоцијативног уметника на позоришном фестивалу у Авињону 2005.године је изазвала велику полемику о односу наративног и невербалног позоришта. Како на њу данас гледате?

То је нека врста ране у времену, коју данас неки пореде са издањем 1968. године. У том тренутку је било тешко, али гледајући уназад, мислим да је то била важна година, јер сам отворио врата за друге уметнике. Ромео Кастелучи је био прошлогодишњи асоцијативни уметник зато што сам ја био 2005. Један од главних разлога за полемику био је мој радикални избор уметника. Направио сам пресек позоришта, плеса, перформанса и визуелних уметности, са уметницима попут Јозефа Нађа, Кастелучија, Марине Абрамовић. За значајан део француске штампе то је било тешко сварљиво, јер није било довољно блебетања у текстовима. Медији су створили већи скандал него што су то изазвали радови.

На Венецијанском бијеналу наступате као визуелни уметник. Колико се Ваше скулптуре и инсталације преплићу са Вашим сценским радом?

Не мешам визуелну уметност са позориштем. Визуелна уметност је друго оруђе, друга прича од позоришта или перформанса. Постоје везе између ових уметности, али их ја не мешам. Нисам мултимедијални уметник, чак сам против тога, због великог броја медиокритета у овој области. Сматрају ме озбиљним уметником јер познајем оруђе и историју медија, увиђам везе међу њима и спајам их, нудећи нове интерпретације. Ради се о језику који повезује различите дисциплине, то није исто што и мултимедијални уметник. Доста сам, на пример, изучавао инсекте и њихову стратегију и то често користим на сцени.