Orgija tolerancije

Od specijalnog dopisnika

Flamanski koreograf i vizuelni umetnik Jan Fabr nezaobilazna je pojava na evropskim umetničkim scenama ovog leta – od Venecijanskog bijenala, preko pozorišnog festivala u Avinjonu, do Dubrovačkih letnjih igara, gde ovih dana nastupa sa novom predstavom „Orgija tolerancije”.

Ova godina bi se mogla nazvati njegovom – u oktobru će mu biti dodeljena „Međunarodna nagrada za umetnost” španske fondacije „Kristobal Gabaron”, za njegov rad u oblasti vizuelne umetnosti, a od francuskog sindikata kritičara je u junu dobio priznanje za najnovije pozorišno ostvarenje. Od majstora provokacije, koji je uzdrmao puritance kao asocijativni umetnik avinjonskog festivala 2005. godine, široko otvarajući vrata neverbalnom pozorištu, do umetnika koji je na poziv belgijske kraljice prekrio tavanicu kraljevske palate smaragdnim ljušturama insekata i prvi uveo savremenu umetnost u konzervativno zdanje Luvra, Fabr se izborio da bude prepoznat ostajući veran svojim umetničkim pobudama.

Sa belgijskim umetnikom smo razgovarali u Avinjonu, gde je njegova predstava „Orgija tolerancije” bila jedna od najzapaženijih na pozorišnom festivalu koji okuplja umetnike iz celog sveta.

Ova predstava je neka vrsta Vašeg političkog manifesta?

Na njoj sam počeo da radim pre dve godine iz nekoliko razloga. Sedeo sam na svom luksuznom kauču „česterfild” i gledao televiziju, sve to nasilje i perverziju, i pomislio kako smo tako udobno uvaljeni u stanju da slušamo najgore užase i da ne maknemo prstom. Drugi razlog je što ekstremna desnica veoma dobija na snazi u Belgiji, na flamanskoj strani. Dijalog sa tim ljudima je postao gotovo uobičajen. Za mene je to orgija tolerancije, jer je opasno dozvoliti da ekstremna desnica dođe na vlast. Kao umetnik imate potrebu da otvorite usta, iako ne možete ništa da promenite.

Masturbacija do iznemoglosti je neka vrsta metaforedruštvene kontrole?

Predstava je o lažnim orgazmima u političkom, društvenom i seksualnom smislu. Nije reč o pornografiji, jer ona gotovo da pripada drugom vremenu i u njoj nema toliko kontrole, reč je o telefonskom seksu – podignete slušalicu, pozovete, čekate, novac odlazi, a onda dobijete veoma loše odglumljenu priču i lažni orgazam. Čini mi se da društvo živi taj veliki lažni orgazam. Kada lažni orgazam postane veći, kontrola je veća. U predstavi se igramo sloganima poput „Da, dolazimo/ svršavamo” („Yes, we come”, aluzija na kampanju Baraka Obame „Yes we can”).

S ovom predstavom se posle velike pauzevraćate političkom pozorištu...

Napravio sam tri politička komada, 1990, 2000. i sada ponovo. Nekada imam potrebu da se politički angažujem i dam novi dah političkom pozorištu, ali većina mojih radova nema veze sa spoljnom realnošću, već predstavlja univerzum za sebe. Zato je ovo tek treći put da sam uradio ovako nešto, jer ne želim da poklonim veliku pažnju ekstremnoj desnici.

Dijalog sa flamanskom tradicijom, koji je bio i u središtu Vaše izložbe u Luvru prošle godine, važan je pokretač Vaše inspiracije?

Ja sam pre svega flamanski umetnik. Moji radovi su inspirisani klasičnim slikama, Rubensa, Brojgela, Van Ajka, Boša. Ova klasična dela su danas veća avangarda od mnogih dela savremene umetnosti. Zbog toga me interesuje ovaj dijalog. Flamanci su uvek bili podjarmljeni od drugih i zbog toga je u njihovoj umetnosti bilo puno subverzivnog, ironije i humora, a toga ima i u predstavi „Orgija tolerancije”, za koju su me inspirisali i skečevi Montija Pajtona, čiji sam oduvek bio fan.

Koristite i brojne filmske citate....

(/slika2)Koristim ih istrgnute iz konteksta, kao političke slike koje su deo kolektivnog sećanja, kao u sceni preuzetoj iz „Noćnog portira” ili sceni sa muzikom iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru”. Film i pozorište su, naravno, dva različita medija, ali postoje brojne veze u pristupu.

Sa jedne strane ste poznati kao provokator, umetnik koji ruši konvencije, sa druge imate podršku velikih institucija, poput Luvra, i belgijske kraljice. Koliko je umetnik slobodan u sistemu?

Trebalo je 30 godina da počnu da me prihvataju, jer se nisam prilagođavao sistemu. Prvo što sam rekao kraljici kada mi je ponudila da radim u belgijskoj kraljevskoj palati jeste to da neću da prihvatim ukoliko nemam potpunu slobodu, jer moj rad kritikuje istoriju Belgije, način na koji smo se ponašali u Kongu, gde smo zaista bili nitkovi. Za umetnika je veoma važno da prodre u ove prostore, gde će radovi ostati sačuvani, ali to ne znači da je moja ideologija ista kao ideologija mesta na kome izlažem.

O Luvru vlada predstava da je konzervativna ustanova, veoma spora, ali sam otkrio da ljudi koji tamo rade imaju veliku strast za umetnošću i neverovatnu ozbiljnost kada je reč o njenom očuvanju za nove generacije. Svaki umetnik želi da ga njegovo delo nadživi i zato je važno da se ozbiljno priđe njegovom očuvanju.

Vaša uloga asocijativnog umetnika na pozorišnom festivalu u Avinjonu 2005.godine je izazvala veliku polemiku o odnosu narativnog i neverbalnog pozorišta. Kako na nju danas gledate?

To je neka vrsta rane u vremenu, koju danas neki porede sa izdanjem 1968. godine. U tom trenutku je bilo teško, ali gledajući unazad, mislim da je to bila važna godina, jer sam otvorio vrata za druge umetnike. Romeo Kasteluči je bio prošlogodišnji asocijativni umetnik zato što sam ja bio 2005. Jedan od glavnih razloga za polemiku bio je moj radikalni izbor umetnika. Napravio sam presek pozorišta, plesa, performansa i vizuelnih umetnosti, sa umetnicima poput Jozefa Nađa, Kastelučija, Marine Abramović. Za značajan deo francuske štampe to je bilo teško svarljivo, jer nije bilo dovoljno blebetanja u tekstovima. Mediji su stvorili veći skandal nego što su to izazvali radovi.

Na Venecijanskom bijenalu nastupate kao vizuelni umetnik. Koliko se Vaše skulpture i instalacije prepliću sa Vašim scenskim radom?

Ne mešam vizuelnu umetnost sa pozorištem. Vizuelna umetnost je drugo oruđe, druga priča od pozorišta ili performansa. Postoje veze između ovih umetnosti, ali ih ja ne mešam. Nisam multimedijalni umetnik, čak sam protiv toga, zbog velikog broja mediokriteta u ovoj oblasti. Smatraju me ozbiljnim umetnikom jer poznajem oruđe i istoriju medija, uviđam veze među njima i spajam ih, nudeći nove interpretacije. Radi se o jeziku koji povezuje različite discipline, to nije isto što i multimedijalni umetnik. Dosta sam, na primer, izučavao insekte i njihovu strategiju i to često koristim na sceni.