Раскош насупрот површности

На први поглед за филм "Елизабета: Златно доба", у Британији школованог Индијца Шекара Капура, може се рећи да је ништа друго до раскошно инсценирана, спрам историјских чињеница прилично произвољна и површна мелодрама. Но, ствари ипак нису толико једноставне. За разлику од првог, веома хваљеног Капуровог филма од пре десетак година, у којем се бавио младалачким годинама најславније "енглеске девице", њеном првом великом љубави, сложеним и опасним путем доласка на трон, овај други: у чијем је фокусу зрело доба владавине Елизабете Прва, њена платонска – неостварена љубав и велики потреси на европској политичко-клерикалној сцени, може се чинити и знатно слабијим. Можда и зато што су очекивања, наметнута из самог филмског наслова, била превелика.

Сам термин "Златно доба" односи се на такозвану елизабетанску епоху када је Енглеска, ослободивши се папске доминације, израсла у светску силу, а уметност друге половине 16. века овековечена и у делима Шекспира, што је у филму маргинализовано.

 Пре ће бити да су Шекар Капур и сценариста Мајкл Херст, пустивши машти на вољу, уневши приличну дозу тривијалности и свесни немар према познатим историјским чињеницама, учинили нешто друго: посвету златном добу холивудске мелодраме смештене у историјски амбијент. Определили су се да савременим средствима, кроз драматургију постављену на сукобу цивилизација (Шпанија–Енглеска, католицизам–протестантизам), створе дело утемељено на естетици доба о којем говори и које приказује. Пошло им је за руком да уроне прилично дубоко у маниризам и ликовно наслеђе 16. века у Европи и да на томе изграде и најјачи темељ филма.

 Капуров визуелни приступ и стил романтизује лик снажне, еманциповане владарке и нуди скалу њених осећања кроз импресивна редитељска решења, али уједно и реалистички оцртава дух епохе у којој егзактне науке и трговина коегзистирају са астрологијом и авантуризмом (освајање колонија новог света).

 У свему томе има наравно и претеривања. Краљица Елизабета, у иначе упечатљивом тумачењу Кејт Бленчит, на тренутке је непримерено андрогена или превише слична Грети Гарбо у "Краљици Кристини", њен однос са најмилијом дворском дамом (такође Аустралијанка Еби Корниш) прилично је "ушећерен", а  сцена у којој на челу своје војске у оклопу јаше на белом коњу, директна је и не много успела позајмица из "Јованке Орлеанке".

 Клајв Овен као Елизабетина "тиха патња" и миљеник Валтер Рали (морепловац и освајач Новог света), у тривијалностима прошао је још горе. У сценама славне битке против шпанске армаде, Овеновом лику намењене су гусарске вештине Дагласа Фербанкса и Ерола Флина...

Уз Капурова неспорна повремена мајсторства, звездану харизму Кејт Бленчит , костиме Александре Бирн и сценографију Гаја Дејса, филм "Елизабета: Златно доба", нуди довољно угођаја историјским чињеницама неоптерећеном и не претерано захтевном биоскопском гледаоцу. Понекад је и то довољно.