Raskoš nasuprot površnosti

Na prvi pogled za film "Elizabeta: Zlatno doba", u Britaniji školovanog Indijca Šekara Kapura, može se reći da je ništa drugo do raskošno inscenirana, spram istorijskih činjenica prilično proizvoljna i površna melodrama. No, stvari ipak nisu toliko jednostavne. Za razliku od prvog, veoma hvaljenog Kapurovog filma od pre desetak godina, u kojem se bavio mladalačkim godinama najslavnije "engleske device", njenom prvom velikom ljubavi, složenim i opasnim putem dolaska na tron, ovaj drugi: u čijem je fokusu zrelo doba vladavine Elizabete Prva, njena platonska – neostvarena ljubav i veliki potresi na evropskoj političko-klerikalnoj sceni, može se činiti i znatno slabijim. Možda i zato što su očekivanja, nametnuta iz samog filmskog naslova, bila prevelika.

Sam termin "Zlatno doba" odnosi se na takozvanu elizabetansku epohu kada je Engleska, oslobodivši se papske dominacije, izrasla u svetsku silu, a umetnost druge polovine 16. veka ovekovečena i u delima Šekspira, što je u filmu marginalizovano.

 Pre će biti da su Šekar Kapur i scenarista Majkl Herst, pustivši mašti na volju, unevši priličnu dozu trivijalnosti i svesni nemar prema poznatim istorijskim činjenicama, učinili nešto drugo: posvetu zlatnom dobu holivudske melodrame smeštene u istorijski ambijent. Opredelili su se da savremenim sredstvima, kroz dramaturgiju postavljenu na sukobu civilizacija (Španija–Engleska, katolicizam–protestantizam), stvore delo utemeljeno na estetici doba o kojem govori i koje prikazuje. Pošlo im je za rukom da urone prilično duboko u manirizam i likovno nasleđe 16. veka u Evropi i da na tome izgrade i najjači temelj filma.

 Kapurov vizuelni pristup i stil romantizuje lik snažne, emancipovane vladarke i nudi skalu njenih osećanja kroz impresivna rediteljska rešenja, ali ujedno i realistički ocrtava duh epohe u kojoj egzaktne nauke i trgovina koegzistiraju sa astrologijom i avanturizmom (osvajanje kolonija novog sveta).

 U svemu tome ima naravno i preterivanja. Kraljica Elizabeta, u inače upečatljivom tumačenju Kejt Blenčit, na trenutke je neprimereno androgena ili previše slična Greti Garbo u "Kraljici Kristini", njen odnos sa najmilijom dvorskom damom (takođe Australijanka Ebi Korniš) prilično je "ušećeren", a  scena u kojoj na čelu svoje vojske u oklopu jaše na belom konju, direktna je i ne mnogo uspela pozajmica iz "Jovanke Orleanke".

 Klajv Oven kao Elizabetina "tiha patnja" i miljenik Valter Rali (moreplovac i osvajač Novog sveta), u trivijalnostima prošao je još gore. U scenama slavne bitke protiv španske armade, Ovenovom liku namenjene su gusarske veštine Daglasa Ferbanksa i Erola Flina...

Uz Kapurova nesporna povremena majstorstva, zvezdanu harizmu Kejt Blenčit , kostime Aleksandre Birn i scenografiju Gaja Dejsa, film "Elizabeta: Zlatno doba", nudi dovoljno ugođaja istorijskim činjenicama neopterećenom i ne preterano zahtevnom bioskopskom gledaocu. Ponekad je i to dovoljno.