Ко не воли књигу, не воли Србију

Убити књигу, исто је што и убити човека, каже чувени Милтон. Аналитичари културе сматрају да је Гутенбергова галаксија уморна, да је књига на умору, да ће је потпуно заменити цивилизација слике, заводљива и демонска ТВ, и други масовни електронски медији. Књига, тај мали култни предмет моје генерације, предмет наших жеља и наших снова, она је и данас, темељ писмености и грађанске културе сваке земље, што се у Србији често заборавља. У њој је похрањено све што човек зна о себи, и не може се избрисати једним кликом на компјутеру, ресетовати и контролисати једним потезом моћника.

Издавач Гојко Божовић у свом тексту: „Хвала на питању, књига није у кризи“ (Културни додатак, „Политика”, 11. јул) започео је дијалог о једној врућој теми наше (не)културе – о култури књиге у Србији. Књижевност, књиге, издавачи, књижари, писци, а нарочито списатељице, топ тема су о којој ваља јавно и отворено говорити, без префарбавања стварности и шминкања мртваца. Треба отворено рећи јавности, зашто је једна важна област културе гурнута на периферију српског друштва, где  годинама тавори, и зашто је више од петнаест година пасторче културне политике Србије!? И не пада ми напамет да мислим да ми који радимо у свету – културе књиге, нисмо суодговорни за ту позицију.

Иако озбиљно уздрмана кризом, транзицијом, сиромаштвом, књига је преживела у Србији! И ту се слажем са Гојком Божовићем. Књига је преживела, пре свега, захваљујући приватној иницијативи, захваљујући приватним издавачима, неким заљубљеницима у књиге, монасима Гутенбергове галаксије, и то треба отворено рећи јавности. Да није приватних издавача, издаваштво у Србији једва да би и постојало! Држава ту, нема, ама баш никаквих заслуга! Свих ових година није створила ни основне услове за нормалан рад у овој области. Напротив, ради се о веома запуштеној и нерегулисаној области културе, којом царују друмски разбојници, монополи, протекција и корупција, пиратерија, неписменост, илегално тржиште књига, које је веће и организованије од легалног тржишта. Ружне и мусаве књиге, које никада нису виделе дизајнера или лектора, књиге катастрофалних превода, чије је објављивање злочин према књизи и књижевности.

Тешко је прихватити тезу Гојка Божовића и поделу издавача на комерцијалне издаваче и професионалне издаваче!? Волела бих, да ту тезу, једном приликом, Божовић објасни и образложи. Напротив, није ми тешко да честитам свим оним издавачима, књижарима, писцима, а нарочито списатељицама, који су у овим изузетно тешким временима по културу Србије, Србије у транзицији, успели да промовишу највише вредности и стандарде издаваштва, књижарства, књижевности.

Надам се да никога више не треба убеђивати у то да је књига – нешто више од обичне робе! Пошто смо ми свет који брзо заборавља, желим да се подсетимо да је Србија у Југославији имала најбоље издаваштво и једино приватно издаваштво у региону. И данас је то, уз све мане које имамо, а имамо их, најбоље издаваштво у региону! И сад неко жели све то да уништи!? Што је грех, што је културоцид! Тим пре ако се зна да је ово једна од ретких области културе која може да се самоиздржава, уз малу помоћ државе, што није безначајно у овим транзицијским временима. То је област у којој ради, или допуњује своје буџете, око педесет хиљада људи у Србији! И сад неко жели све то да избаци на улицу (осим својих миљеника), што је поигравање са стратешким културним вредностима и културном баштином Србије.

То је уништавање нашег тржишта, које смо годинама стварали и неговали, и препуштање странцима који желе да преотму – српски брод књиге! Десетак издавачких кућа из региона већ је отворило своје филијале у Београду!? А није ми познато да је и једна једина кућа из Србије смогла снаге и отворила своју филијалу у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Подгорици!? Књиге су биле и остале српски бренд, културно богатство Србије, са којим се сад неко олако поиграва. Зато би био ред да се мало отрезнимо, да Министарство културе Србије припреми неке мере помоћи издавачима, књижарима, писцима у кризи, пронађе неке богатуне, који би уложили у културу Србије, ако нема других могућности. И јефтини кредити би била нека мера, стипендије писцима, списатељицама... Предлажем, такође, да се покрене иницијатива, да се 2010. година прогласи – годином књиге у Србији! Зашто не и под слоганом – „Ко не воли књигу, не воли Србију”! 

За крај овог текста, да се подсетимо на фантастичну оцену коју је о књигама у овим временима дао познати песник и нобеловац Јосип Бродски:

„Ниједан кривични законик не предвиђа казне за злочине против литературе. И најтежи међу тим злочинима нису прогањање аутора, цензорска ограничења, спаљивање књига и слично. Постоји тежи злочин – занемаривање књиге!? За тај злочин човек плаћа целим својим животом, а кад тај злочин врши нација, она плаћа за то својом историјом!“