Десет векова

Није последњих месеци у Београду реткост срести западног дипломату који ће, кроз ћаскање на пријему, рећи да се наши садашњи компликовани односи с косовским Албанцима могу свести на то да је "мржња" између нас толика да више нисмо у стању да живимо заједно.

Само петнаестак година раније, представници истих тих земаља су нам током рата у Босни свесрдно објашњавали да ни крвави обрачуни у садашњости, ни вековни етнички неспоразуми у прошлости, не могу у 20. веку бити изговор за разбијање држава, да је српско-муслиманско-хрватски срећни живот у вишенационалној државној заједници могућ и да рат не може бити основ за цртање нових граница. Говорили су нам да на свету сигурно постоје народи који се мрзе више од муслимана, Срба и Хрвата, али да ипак сви они као цивилизовани људи на крају седну и договоре се како ће живети заједно.

Срби су у међувремену савладали лекцију о недостатности мржњи, престали да се враћају ишчитавању Андрића ("Припадници трију главних вера у Босни се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет"), прихватили Дејтонски споразум и наставили живот у саставу Босне и Херцеговине. Постпетооктобарска власт у Србији села је за преговарачки сто и затражила поштовање међународног права. Утолико се већом неправдом чини када нам кажу да не вреди покушавати јер, ето, на Косову влада мржња... Како је могуће да мржња, међу светом који се гнушао тако примитивног осећања, одједном постане критериј за добијање државе?

Треба ли подсећати како су текли косовски преговори и како је, упркос осмогодишњем присуству међународних снага на Косову, доминантно осећање страх, који лебди и над главама припадника међународних мисија уколико Албанци не добију државу...

Често нам приговарају како се боримо за територију, за 15 процената Србије, а не маримо за људе који на тој територији живе. Па ипак, када је премијер Србије у Савету безбедности прошле недеље рекао да Србија искрено жели преговоре о заједничком животу с косовским Албанцима, представници већине земаља нису то сматрали довољним аргументом. Можда му нису поверовали, можда нису мислили да је искрен. "Ако смо могли скоро десет векова да живимо заједно, како је могуће да се данас, када се цео свет залаже за мултиетничност, категорично тврди супротно", питао је Војислав Коштуница.

У Коштуничино питање стале су основне вредности савремене Европе и демократије, а одговор заговорника Ахтисаријевог плана нисмо чули. Осим ако се у одговор не рачунају подсећања белгијског и британског амбасадора на недела Милошевићевог режима. Онима који немају ни правних ни политичких аргумената, добро дође и мртви Милошевић.