Deset vekova

Nije poslednjih meseci u Beogradu retkost sresti zapadnog diplomatu koji će, kroz ćaskanje na prijemu, reći da se naši sadašnji komplikovani odnosi s kosovskim Albancima mogu svesti na to da je "mržnja" između nas tolika da više nismo u stanju da živimo zajedno.

Samo petnaestak godina ranije, predstavnici istih tih zemalja su nam tokom rata u Bosni svesrdno objašnjavali da ni krvavi obračuni u sadašnjosti, ni vekovni etnički nesporazumi u prošlosti, ne mogu u 20. veku biti izgovor za razbijanje država, da je srpsko-muslimansko-hrvatski srećni život u višenacionalnoj državnoj zajednici moguć i da rat ne može biti osnov za crtanje novih granica. Govorili su nam da na svetu sigurno postoje narodi koji se mrze više od muslimana, Srba i Hrvata, ali da ipak svi oni kao civilizovani ljudi na kraju sednu i dogovore se kako će živeti zajedno.

Srbi su u međuvremenu savladali lekciju o nedostatnosti mržnji, prestali da se vraćaju iščitavanju Andrića ("Pripadnici triju glavnih vera u Bosni se mrze međusobno, od rođenja pa do smrti, bezumno i duboko, prenoseći tu mržnju i na zagrobni svet"), prihvatili Dejtonski sporazum i nastavili život u sastavu Bosne i Hercegovine. Postpetooktobarska vlast u Srbiji sela je za pregovarački sto i zatražila poštovanje međunarodnog prava. Utoliko se većom nepravdom čini kada nam kažu da ne vredi pokušavati jer, eto, na Kosovu vlada mržnja... Kako je moguće da mržnja, među svetom koji se gnušao tako primitivnog osećanja, odjednom postane kriterij za dobijanje države?

Treba li podsećati kako su tekli kosovski pregovori i kako je, uprkos osmogodišnjem prisustvu međunarodnih snaga na Kosovu, dominantno osećanje strah, koji lebdi i nad glavama pripadnika međunarodnih misija ukoliko Albanci ne dobiju državu...

Često nam prigovaraju kako se borimo za teritoriju, za 15 procenata Srbije, a ne marimo za ljude koji na toj teritoriji žive. Pa ipak, kada je premijer Srbije u Savetu bezbednosti prošle nedelje rekao da Srbija iskreno želi pregovore o zajedničkom životu s kosovskim Albancima, predstavnici većine zemalja nisu to smatrali dovoljnim argumentom. Možda mu nisu poverovali, možda nisu mislili da je iskren. "Ako smo mogli skoro deset vekova da živimo zajedno, kako je moguće da se danas, kada se ceo svet zalaže za multietničnost, kategorično tvrdi suprotno", pitao je Vojislav Koštunica.

U Koštuničino pitanje stale su osnovne vrednosti savremene Evrope i demokratije, a odgovor zagovornika Ahtisarijevog plana nismo čuli. Osim ako se u odgovor ne računaju podsećanja belgijskog i britanskog ambasadora na nedela Miloševićevog režima. Onima koji nemaju ni pravnih ni političkih argumenata, dobro dođe i mrtvi Milošević.