Ручак код Савчића

Позвали нас Савчићи на ручак. Добар знак да нисмо пропали. Чим људи могу да приуште породично дружење – некад уобичајен, а данас заборављен облик чопоративног посећивања по кућама – значи, није све изгубљено. Има наде и за нас Београђане. Одувасмо и ову економску кризу! Стрпљиво смо сачекали да јој видимо леђа, притајили се... И она оде – сама, као и све друго што смо досад „одували”. Мудром тактиком нечињења и изнуривања себе и „противника” на истоветан начин прегрмели смо распад земље, ратове, хиперинфлацију, „сукоб с водећом глобалном силом”, одлив мозгова... Мало смо стога гроги, но упркос свему и у инат свима – присутни на светској сцени!

У Цвијићеву стигосмо минибусом. Шта је за нас трошак од 500 динара наспрам Савчићевог од ко зна колико. Па спремити ручак за толике званице није нимало наивно. Замолио сам возача да пожури да не закаснимо. Добри човек – нагарио! Прошао два пута кроз црвено, крљао се по шинама и успут рутинирано решавао чарке на путу: „Шта је, мајмуне! Зар не видиш да претичем! Ако ти сиђем...” Стао нам, мимо станице, код пекаре на углу: „До виђења и све најбоље, господо...” „Мени је мука...” зачула су се деца. „Од вожње, мили, проћи ће кад се наручкиш...” утешила их бака.

У цвећари се снабдесмо каранфилима, у киоску „милкама” и вињаком –одлепрша још 1.360 динџи, и даље ситница наспрам „улога” домаћина – па зазвонисмо на другом спрату.

Лично Савчић нас дочекао, на највишем нивоу! Рукујемо се дуго и споро, прво једном а затим „преклопљено” и другом шаком, као председници држава што деценијама гаје безгранично узајамно поверење.

Савчићка обиграва око стола, диви се букету, одмотава чоколаде и флашу из беле хартије, сипа сок и кафицу, а мали Савчићи показују нашој деци своје компјутерске игрице... Све указује да је клопа на помолу. Па глава њихове породице и ја смо чак и чаше подигли! Званично збрисали два-три поклон-аперитива!

Умало да домаћица изнесе предјело, кад – домаћин отвори прозор! Запахну нас мирис шунке, качкаваља, пица и лазања из пекаре у приземљу...

– Драги наши, стиже мезе! Препознајете ли врхунске италијанске специјалитете? Овако је код нас свакодневно између 12 и 14 часова, као и од два до три ујутру. За супу и куване прилоге мораћу да одшкринем окно с друге стране салона, моменат... – обзнањује Савчић док затвара „шубер” с предјелом и театрално помера завесу на супротном зиду – ...и, ево гааа, ди-ректнооо из ресто-ранааа! Пријатно!

Купамо се у испарењима јагњеће чорбе. Жена не воли јагњетину – гужва јој се фаца! Срећом, убрзо стиже главно јело: димни сигнали са роштиља из оближње месаре шаљу нам чађаву поруку о ђаконијама спремљеним на ужареном ћумуру! Супруга одахну кад беле вешалице „убише” мрску јој јагњетину! Мада је, искрено, очекивала рибу...

– Ви што постите, обратите сад пажњу. Стотинак метара одавде прже се гирице... „Чујете ли” их? – клизну и кухињски пенџер. Јато папалина заврте се под плафоном. За њима свиткају и већи комади, печене харинге, скуше, шкарпине и покоја лигња, дагња, октопод... – цео асортиман разрађене грил рибарнице. „Плодови мора” круже око моје жене, насрћу на њен нови фриз, а она се лепезом брани од воња. Наливам још један „свој” вињачић...

Клинце ухватио незадрж! Тешко им пала „милка” наштину! Убледели, лупају вратима од купатила, пренемажу се, савијају. Покварише нам дружење! Размислићу да ли да их још водим у госте. Баба је била ОК, није држала говоранције о томе како се својевремено примало. Само је извијала врат, мрдала ноздрвама, дешифровала гурманлуке. Гарант би се и ушинула да смо наставили седељку...

На улици пред посластичарницом добисмо десерт. Дах штрудле и ванилица потопио је Цвијићеву, а нама – заокружио „мени”. Да нисмо тако нагло устали од трпезе, Савчићи би нам сигурно отворили и прозор са „слатке” стране зграде. Не сумњам да га имају.

Дарко Калезић