Вујасиновићеви савети злата вредни

Центар Слободан Никић, који се родио на 79. рођендан листа "Политика" – 25. јануара 1983, јесте најмлађи члан прве поставе наше ватерполо репрезентације чији прошлонедељени успех на Ташмајдану никога није оставио равнодушним. После освајања златне медаље на 27. европском шампионату истиче да је доживео велико олакшање. То је и разумљиво, јер су "плави" уложили огроман труд да би испунили очекивања својих навијача, тим пре што су први пут играли под именом Србија и уз химну "Боже правде".

– Као светски и европски прваци и домаћини имали смо обавезу да освојимо злато. Играли смо и против традиције, јер познато је да домаћин никада није освајао шампионат. Ипак, у нама ниједног тренутка није било сумње да ћемо стићи на врх. Нисмо сумњали ни при вођству Мађара од 5:2 у финалу... – рекао је Никић.

Судећи по односу снага у светском ватерполу последњих година, што је потврдио и шампионат у Београду, Србија и Мађарска би требало да одлучују и о олимпијској титули у Пекингу 2008. Пре тога су Светско првенство у Мелбурну догодине и Европски шампионат у Малаги кроз две године.

– Неписано је правило да је лакше попети се на врх него остати на њему. Наш циљ је да будемо још јачи и да увећавамо колекцију златних медаља. Мислим да Мађари сада имају комплекс од нас и да морају много више даразмишљају о нама него ми о њима. Овој нашој генерацији недостаје само олимпијско злато и то је оно што нас тренутно највише инспирише.

У спорту је мотивација битан фактор, а наша репрезентација је кост у грлу многима и сви имају мотив да је сруше. Планско увођење неких млађих играча довело је до тога да српски тим дише као један, мада је разлика између најстаријег Владимира Вујасиновића (31) и најмлађих Филипа Филиповића и Андрије Прлаиновића (19) – 12 година. Неко би помислио да су млади ти који вуку...

– Ништа ми није тешко кад видим колико се залажу наши најискуснији играчи који су по 300 и више пута играли за репрезентацију – наглашава Никић. – Гледам их и дивим им се. Кад се скупимо сваког лета они се труде на тренинзима као да им је први пут. Капитен Вујасиновић је пример свима у тиму. Његови савети злата вреде.

Многи ће се сложити да је последњих година у нашој ватерполо репрезентацији најтеже бити – центар. То место само по себи намеће "рударски посао", а откако се с њега повукао Игор Милановић, "плави" су морали да промене начин игре. На шампионату у Београду Никић је био на висини задатка, као најмлађи у првој постави.

– За мене је велики изазов да играм на месту на којем смо у претходним генерацијама имали сјајне играче, као што је био Игор Милановић, најбољи ватерполиста на свету. Данас се игра и мало другачији ватерполо, физички много захтевнији. За улогу центра је врло битно и искуство, а ја имам тек 23 године. Осећам да могу још много да напредујем о надам се да ћу то посебно доказати на Олимпијским играма у Пекингу.

Што се тиче клупских амбиција, Никић се окреће грчком првенству:

– Имам још све сезоне уговора са Олимпијакосом. Жеља ми је да догурамо што даље у Лиги шампиона и да освојимо национално првенство што је наш примарни циљ. У Атини ми је веома лепо, од услова за ватерполо до климе која ми баш прија.