ИМА ЛИ РЕШЕЊА ЗА ДЕФИЦИТ

Уочи доласка мисије ММФ-а крајем августа поново се отворило питање финансирања буџетског дефицита. Упркос експлицитном негирању премијера и неких министара да неће бити нових намета, неки владини службеници су почели да тестирају расположење јавности идејама о повећању стопе ПДВ-а и увођењу пореза на зараде. Објаснићу овде због чега мислим да та два решења нису праведна, које би решење било праведније и које би решење било најбоље.

Повећање стопе ПДВ-а је за владу најлакше и најмање болно решење. Тим начином финансирањe буџетског дефицита расподељује се на све грађане: пошто сви трошимо, сви учествујемо у пуњењу буџета. Међутим, такво решење има и своје замке и може да буде контрапродуктивно. Као што је познато из уџбеника макроекономије, пореске стопе најмање је штетно подизати када је привреда у експанзији. Насупрот томе, када је привреда у рецесији (као данас), потребно је да држава више троши, што се, између осталог, постиже кроз смањивање пореских стопа. (Када смањите пореске стопе онда потрошачима остаје више новца за потрошњу, што подстиче производњу, а то је привреди у рецесији најбитније.)

Осим тога, како показују статистички подаци, кумулативни приходи су у априлу и мају опали за 9,6 одсто у односу на прва три месеца. Највећи пад бележе управо приходи од ПДВ-а (15 одсто), пореза на корпоративну добит (19 одсто) и царина (32 одсто). Ако су приходи од ПДВ-а опали при пореској стопи од 18 одсто, тај тренд само би могао да се настави при повећању те стопе, јер би повећање пореске стопе изазвало већу пореску евазију.

Сличан ефекат добија се и најављеним порезом на зараде где би они са мањим примањима издвајали десет одсто, а они са већим 20 одсто. Овде је додуше број оних који учествују у решењу проблема нешто мањи, јер обухвата само оне који примају плату, али и даље „трошак” решења проблема расподељује се на оне који од његовог решења немају директне користи.

Праведније решење је оно које почива на принципу да „рачун плаћа онај ко је наручио јело”. То значи да би трошак поднели само они који зависе од буџета, а то су пензионери и запослени у јавном сектору. Уместо да се прикупља порез, влада би, као послодавац, могла да смањи само зараде запосленима у јавном сектору и пензије свима који добијају пензије из Пензионог фонда. Зашто би они који раде у приватном сектору (и не зависе директно од буџета) учествовали у решавању проблема финансирања буџетског дефицита? Будући да пун буџет омогућује да запослени у јавном сектору добију своје плате, а пензионери пензије, одрицање од дела зараде и пензије може да се разуме као премија на ризик који плаћају буџетски корисници да би добили своје плате и пензије. Разуме се, због односа у владајућој коалицији, ово је тренутно политички ирационално решење, па се њему неће прибећи.

Смањење плата и пензија праведно је решење. Задуживање је најидеалније. Али кредити су скупи и ретки. Једини који нуди повољне кредите је ММФ који се не бави фискалним већ монетарним питањима. Међутим, када би ММФ пристао да део средстава преусмери у буџет, влада би решила свој проблем у једном потезу.

Услови под којима ММФ издаје кредите међу најповољнијима су у свету. До сада је Народна банка повукла око 800 милиона евра ММФ кредита. Остало је још 2,2 милијарде. Од те две, влади је потребна једна милијарда (рупа у буџету износи око 100 милијарди динара). Искористити новац од ММФ-а за финансирање буџетског дефицита је као да сте се у иностранству задужили под веома повољним условима. Када би влада могла да се задужи у иностранству и тако попуни рупе у буџету не би морало да се размишља ни о подизању ПДВ-а, ни о порезу на зараде, ни о смањењу плата у јавном сектору.

За сада нема назнака да би ММФ могао да пристане на овакву врсту аранжмана. Јер ММФ интересује стабилност валуте, а не ниво јавне потрошње. Осим уколико јавна потрошња не почне да угрожава стабилност домаће валуте тако што ће влада, схвативши да нема куд, можда почети да размишља о томе да штампа новац. Том решењу се често прибегавало у Латинској Америци током седамдесетих и осамдесетих година. У Србији се том решењу прибегавало током деведесетих. Штампање новца је, на краћи рок, такође, једно од могућих решења. Ова влада вероватно неће разматрати идеју штампања новца, али би то могла да учини нека наредна. Поготово ако се проблем финансирања дефицита продуби и буде једно од главних питања на наредним изборима.

доцент на Факултету политичких наука у Београду