Новембар у августу

Опет власт тренира – оптимизам. Као да ништа није научила из претходна два пута кад се „дебело опекла” ширењем оптимизма кад му време није. Како се приближава долазак мисије Међународног монетарног фонда тако надлежни државни чиновници преузимају улогу „веселе тровачице” која треба да нас убеди да криза није свуда око нас. Анестезирајућа пилула састоји из једноставне формуле – признања да су сви кризни показатељи „у црвеном”, уверавања да „ми држимо ствар под контролом” и процене (власти) да опет имамо добитни пакет за победу економске кризе.

Три пута до сада влада је „побеђивала” кризу с паролом „једина мана нас оптимиста што смо неизлечиви оптимисти” и сваки пут економија Србије из тог дуела излазила је оштећенија и рањивија него што је била. У новембру прошле године економисти су упозоравали на последице глобалне кризе на српску економију, власт је тврдила да Србија неће видети ни „к” од кризе.

Већ у јануару потврдиле су се црне слутње економиста и демантован владин оптимизам – пао је бруто домаћи производ, производња, потрошња, приходи у буџету... па је увелико постао актуелан ребаланс тек усвојеног буџета.

А кад је ребаланс најзад усвојен и кад је власт признала реалност, владини чиновници правили су се да не чују нова упозорења економиста да ће врло брзо та реалност постати прошлост, да ће економија земље запасти у још тежу ситуацију и да ће морати да се ради нови план прихода и расхода државне благајне. До пре неки дан тврдило се да нам не треба ММФ. Од маја до данас приходи буџета све су мањи а расходи већи, проширила се и сада већ зјапећа рупа звана дефицит (од планираног једног процента до најављеног од 4,5 процента) бруто домаћи производ такође пада (у новембру смо почели с планираним растом од три одсто, а неки економисти упозоравају да би у септембру пад могао да буде пет одсто) а пада и потрошња... Сада би власт да део зајма од ММФ-а (намењеног девизним резервама) пребаци у буџет јер је ситуација катастрофална, само то неће јавно да призна.

Истраживања јавног мњења показују да грађани Србије препознају тешке последице кризе у свом и животу земље. И у таквим околностима политичари у Србији настављају да шире оптимизам из новембра прошле године и априла ове и нуде мере које се убајате већ после месец дана.

Док се, кобајаги, води дебата да ли пљачкати (новим порезима привреду и грађане) или штедети (за то се изгледа залаже премијер) није лоше подсетити се само на два податка.

Први, фонд за плате 1,1 милион запослених у привреди мањи је од фонда плата 500.000 запослених у јавном сектору.

Други, садашњи буџетски дефицит већи је од буџета владе Зорана Ђинђића из 2001. године.