Исплатио бих раднике, али не могу да уђем у „Нитекс”

Није тачно да радницима „Нитекса” није исплаћено 14 зарада, већ три. Сада не могу да уђем у своју фабрику, да узмем платне спискове и исплатим зараде јер групица око председника Самосталног синдиката блокира улаз у фабрику. А није тачно да је наплаћен један једини динар од „Центротекстила”. Када ово потраживање буде наплаћено, већи део новца биће употребљен за исплату зарада.

То у интервјуу за „Политику” тврди Ђорђије Ницовић, власник система „Ирва инвестиција” у оквиру којег послује и текстилна индустрија „Нитекс” из Ниша. Због неисплаћених зарада у овом предузећу пре неколико дана у Нишу избио је жесток сукоб између два нишка синдиката.

Ницовић је купио још две велике текстилне фирме „Рудник” из Горњег Милановца и „Први мај” из Пирота, а у његовом текстилном сектору запослено је 3.500 људи. У 27 његових предузећа из области аграра, некретнина и металског сектора ради 13.000 људи.

Да ли сте дужни 14 плата како штрајкачи тврде?

За 22 месеца, колико смо тамо, дали смо 28 плата. Дугујемо три плате и то од осам неисплаћених које смо затекли. Били смо спремни да до почетка ове године све то да платимо да је процес производње настављен нормално. Покушали смо да постигнемо договор да све плате буду исплаћене, али синдикат и тај промотор бунта у Србији Орбовићев Зоран Тошић је у новембру одмах по споразуму започео штрајк.

Да ли је било договора са њима?

Био је договор кад подигнемо производњу од 40 до 50 милиона динара месечно сустижемо седам заосталих плата, по 1,5 месечно. Од Робних кућа је уплаћено 73 милиона динара, од тога 21 милион је отишао на блокаде Агробанке од осам милиона, дуг „Југоросгаса” од седам милиона и комерцијалне добављаче. Педесет један милион је дат за плате радника, за које тврде да су нестале, а они добро знају да смо тада дали три плате и тражили да почну да раде.

Да ли је штрајк прекинут?

Они су поново објавили генерали штрајк у фебруару. Безуспешно смо покушавали да се договоримо да исплатимо три плате, а Тошић је стално повећавао захтеве. Сад уместо три плате тражи да сви радници добију по сто хиљада динара. Ноћу иде код људи који желе да раде и прети им. Један број који живи од тих плата и зна да може да се настави производња, организује се у АСНС. Ми потпишемо споразум са АСНС који је репрезентативан јер је 200 од 750 радника учлањено, ови улете и поразбијају све и шиканирају људе. Тошић је видео да ми све хоћемо да исплатимо и да су људи заведени и да тог проблема није требало да буде. Пре неко јутро су блокирали улаз у фабрику. Обратили смо се МУП-у, нисмо хтели тучу са радницима, они нису хтели да нам осигурају безбедност па смо од суда тражили привремену меру да уђемо у фабрику чији смо власници. Ми сада не можемо да узмемо спискове запослених да исплатимо зараде.

Како ви као власник не можете да уђете у фирму?

Мени као власнику држава и полиција не омогућавају да уђем у фирму.

Искључиви циљ штрајкача је да се раскине уговор о приватизацији. Ради се о једној милитантној групи која је до сада смењивала све директоре. Политичка елита у Нишу је кокетирала са штрајкачима, сад је дошла у фазу да то више не може да контролише.

Да ли сте наплатили потраживање од „Центротекстила” и Филипа Цептера како штрајкачи тврде?

Један од мотива бунта је потраживање према „Центротекстилу” и то је 4,8 милиона долара у ирачким обвезницима. И око милион долара камата на тај дуг. То потраживање је правоснажно, али није извршно. Надали смо се да ћемо тим парама измирити све обавезе комерцијалним повериоцима и запосленима. Ову пресуду не желимо да реализујемо јер држава још није повукла блокаду за порезе и доприносе. Када би ми наплатили то потраживање, држава би то узела, а блокада би нам остала. На берзи се добија 62 одсто вредности тих обвезница и ми више од тога нећемо моћи да наплатимо.

Како ћете се изборити с губицима?

Највећи губитници смо ми, јер смо на „Нитекс” до сада потрошили 12 милиона евра, од чега пет милиона на опрему, 2,2 смо платили држави, а финансирали смо и нерад у периоду када смо обнављали фабрику. По закону смо могли да раднике пошаљемо на плаћено одсуство или да им смањимо плате према сразмери производње. Ми и сада мислимо да фирма има будућност са 450 људи, 110 се већ добровољно јавило за одлазак од садашњих 700. У тендерској документацији је писало да су дугови 7,3 милиона евра, а испало је да су преко 14 милиона евра, насталих од израде документације до нашег уласка у „Нитекс”. За годину смо уложили 5,7 милиона евра уместо од 1 до 1,5 што смо били обавезни по уговору. Подигли смо плате на 14.600 динара упркос томе што је фабрика радила с 15 одсто капацитета.

Чему радници могу да се надају?

Ми морамо да уђемо у фирму да бисмо могли да исплатимо плате. Ето дотле смо дошли. Доле се спрема нека револуција и то постаје ланчано гдегод постоји Самостални синдикат.

Има ли спаса за домаћу текстилну индустрију?

Има, само ако се реши проблем сивог тржишта које чини 90 одсто тржишта и систем јавних набавки. Питали смо писмено премијера да ли жели да ових 40.000 радника у текстилној индустрији настави да ради. Кинез кад пошаље робу царини је три евра по килограму текстила. Једно одело тежи 1,7 килограма, вредност на коју се плаћа царина је пет евра тако да увозник плати само један до два евра све дажбине. И цело одело га кошта шест, седам евра. Ми га не можемо направити испод 60 евра да буде квалитетно, платим 18 одсто ПДВ-а. То су нерегуларни услови на тржишту, јер Кина даје 28 одсто субвенције, зато што су то извезли. С друге стране нама су наруџбине из иностранства смањене, услед кризе за 40 одсто. То су одела која ми радимо за „Долче Габану” и „Армани”.

Криза још траје, шта ћете са радницима и платама?

„Први мај” ће у будућности моћи сам себе да носи. Имаће кризу у августу, али очекујемо повећање наруџбине из иностранства. Требало је за „Бос” да шијемо 150.000 одела годишње, али је криза то зауставила. Кад смо дошли фабрика је радила за 3,4 одсто по минути, ми смо то подигли на осам, а сада ћемо добити једанаест, такав је договор био са „Босом”, што би значило нових 800 радних места у „Првом мају”. Просечна зарада је калкулисана на 300 евра нето.

Колика су ваша улагања у те четири текстилне фабрике?

Реално смо у текстилном сектору уложили 28 милиона евра и они нас сада черече као најгору багру како смо их покрали. Није текстил место где ћемо ми да зарадимо новац. Проблеми су сиво тржиште, пад тражње из иностранства и систем јавних набавки.

Како раде „Рудник” и „Први мај” из Пирота?

„Рудник” је у горој позицији због тога што он шије лаку гардеробу, а пад наруџби је 50 одсто. Сустигли смо све плате, остали смо дужни за порез пет месеци и то смо платили. Влада мора да се позабави проблемом текстила, јер када би ових 40.000 радника остало без посла, директна штета по буџет би била 99 милијарди динара. „Први мај” се држи солидно – за сада плате и доприносе плаћамо редовно.

Је ли криза погодила и ваш сектор аграра?

То је наш највећи сектор и број један смо у аграру. Свима је тешко, а нама је важно да имамо велику производњу. Произведемо 100.000 свиња годишње и 200.000 тона разне хране. Обрађујемо од 27.000 до 28. 000 хектара, девет хиљада од тога је у нашем власништву, остатак је државно.

Да ли имате проблема са ликвидношћу?

Цео систем је на неки начин одређен општом неликвидношћу коју генерише држава, јер држава кориснике буџета и своје дугове према својим добављачима није сервисирала и то је ланчано утицало на ликвидност банака, ликвидност банака на кредитну активност, а она даље на целу привреду. Без уласка три милијарде евра свежих пара са Запада које би се искључиво користиле за отварање нових радних места у производњи нама нема среће.

С обзиром на то да сте значајно заступљени и у некретнинама, како оцењујете то тржиште?

Тржиште некретнина је потпуно мртво. Прво су банке одустале да финансирају пројекте у граду, друго престале су да финансирају куповину станова, пословног простора и осталог. Ево пример „Савограда”: да би све финансирали, ту смо две зграде продали фирми „Емо пропертис” за 1.600 евра по квадрату незавршених, са инсталацијама. Сада тамо имамо преко 3.000 квадрата које не можемо да продамо за 2.800 по квадрату. Ни на другим локацијама нема тражње. Са друге стране банке траже да испунимо обавезе према њима, јер нисмо могли све да радимо из сопствених средстава. То не значи да те обавезе не могу да сломе наш систем.

Имате ли кризни план за свој систем?

Имамо план за ембрион фирму. Нама је Радован Јелашић пре шест година одузео лиценцу за „Капитал банку”, јер смо наводно били у минусу 12 милиона евра. После шест година добили смо решење да нам се враћа имовина и новац у вредности 1,7 милијарди, то је 17 милиона евра и тим новцем могу да финансирам остала своја предузећа.

Јована Рабреновић

-----------------------------------------------------------

„Грађевинар”

Зашто је агенција за приватизацију раскинула уговор о куповини „Грађевинара” из Ниша?

То је била фирма коју нико није хтео, пред стечајем, хтели смо да инвестирамо четири милиона евра и да испунимо старе обавезе и уместо 70 милиона старих обавезе појави се 230 милиона. Нађемо три посла за фирму, седам милиона евра вредне, исплатимо плате и кажемо да ће остатак бити из аванса. Исти лоби у Нишу каже да траже раскидање уговора и ми пристанемо. Раскину уговор, ниједан цент, имовина, није такнута за тих 10 месеци. Изгубили смо 1,5 милиона евра и сада нас питају да ли бисмо да се вратимо. Међутим, убудуће нећу куповати предузећа већ само оно што ново направим.