Сони Ролинс и остале звезде

У летњем фестивалском џезу ужива се и изван високих зидова Међународне организације џез фестивала (IJFO) – Хола са 14 великана, у који се улази само на препоруку два члана овог џезерског „забрањеног града“. Штавише, ако смо приметили да је криза по некима из високог друштва озбиљно ударила, неки мањи догађаји још увек расту...

И ето ме зато у Штутгарту, главном граду немачке покрајине Баден-Виртемберг, на 16. издању BW Bank Jazz Open Stuttgart, у организацији Opus Festivals. Својевремено се фестивал одржавао током једног продуженог викенда, са десетак учесника пред неколико хиљада посетилаца. Данас је то богата једанаестодневна манифестација са двадесетак великих имена џеза и сродне музике и исто толико одличних локалних састава. Од прошле године, главни програм се одвија у новоотвореним халама Штутгартског сајма, са максималним капацитетом од 8.500 људи. У таквим условима, уметнички директор Јирген Шленсог био је у могућности да позове неколико мегазвезда, а коначни биланс регистровао је рекордних 28.000 посетилаца на фестивалу.

Стижем на пето вече, таман за концертно упознавање са талентованим британским гитаристом и певачем Џејмсом Морисоном. Није џез, али је добро – побуњенички имиџ обезбеђује подврискивање тинејџерки и хорско певање хитова „You Give Me Something“, „You Make It Real“ или „Broken Strings“. Обрада „Uptight“ (Стиви Вондер) указује на највећи узор, и ето познате теме – у Морисоновој публици налази се следећа генерација поштовалаца џеза и соула. Распитујем се како су протекли први фестивалски дани: сјајно отварање уз нови програм Грејс Џонс, жестока олуја на концерту Џона Скофилда и Лија Ритенура под отвореним небом испред музеја „Мерцедес Бенц”, распродати наступи Џоа Џексона, Џосуе Редмана, Чајне Моузис и Cubanisma, атмосфера ишчекивања још већих узбуђења...

Прво уз Сонија Ролинса, највећу живу икону џеза. Између groovy нумера „Patan Jali“ и „Tenor Madness“, у којима саксофониста испоручује публици интензивну грмљавину која га је прославила, сакривене су дивне баладе: „In the Sentimental Mood“ и „JJ“, у славу колега Дјука Елингтона и Џеј Џеј Џонсона. А између њих је позив на плес, у калипсо ритму нумере „Don´t Stop the Caranaval“. Стари вук свира као да му је последњи концерт у животу – до даске и нимало чедно. Следи носталгичан сусрет са британским rhytm´n´bluesom, прво у бојама оргуљаша Брајана Огера (са породичним бендом – син Карма свира бубњеве, а кћи Савана пева деонице Џули Дрискол), а онда уз Меријен Фејтфул, чији је програм симпатична мешавина њених највећих хитова („Sister Morphine“, „Ballad of Lucy Jordan“...), џез стандарда („Solitude“, „Mack the Knife“...) и сећања на бившег драгог („As Tears Go By”). Одличан бенд води допадљива музичка директорка Кејт Сент Џон. Меријен помало пева, више рецитује и углавном чита речи. Али тешко да би јој ико то могао замерити – историја рокенрола је пред нама, клањамо се томе и трудимо се да не ситничаримо.

(/slika2)Соул вече отвара Соломон Берк, Краљ рока и соула. Представа нам је позната, али увек једнако драга. Деведесет минута сећања на тридесетак великих песама из историје соула и рокенрола, у форми дугог, величанственог потпурија, у ком Краљ само загребе једну песму, измами осмех и одмах пређе на следећу, још дражу – певамо „Stand By Me“, „Sitting of the Dock of the Bay”, „A Change Is Gonna Come“, „Lucille“... А ту је и његов највећи хит „Got To Get You Off оf My Mind“ (читали сте Ника Хорнбија?) и прелепа Џош Стоун, као слатко изненађење: Принцеза новог соула пева за свог краља, пуна искрене љубави и захвалности што се нашла у оваквој прилици – Краљ ове вечери крунише Краљицу, која ће именовање прославити после паузе. Босе ноге откривају тетоважу на пети. Осмех открива колико је свесна успеха. Глас хипнотише, плес избезумљује, „You Had Мe“ мотивише, „4 & 20” разнежује... Краљевство соула је спокојно – нова лица су спремна да преузму трон. За растанак, уз хармоније „No Wоman no Cry”, Стоунова дели беле руже мушкарцима у првим редовима, баш као што је Берк пре ње делио црвене руже девојкама...

„Дуга џез ноћ“ је истовремено и прослава 90. рођендана славног немачког аранжера и диригента Ервина Лена. Опус ће му поклонити једну легенду (Мекој Тајнера), једног младог лава (Крис Потер) и прилику да још једном изађе испред SWR Big Band-a са којим се прославио – специјални гости ове вечери били су пијаниста Волфганг Даунер, тромбониста Џо Гаилардо и певачица Хелен Шнајдер. Финални концерт, распродат месецима унапред, било је ексклузивно дружење са Кети Мелуа, популарном ритам и блуз дивом грузијског порекла, која је за ову прилику осим пратећег квартета имала и подршку локалног симфонијског оркестра, под руководством Мајка Бата. Отворио је Бат са неколико филмских тема, затим смо чули младу певачицу Флоренс Роулендс (Батово ново откриће), а онда је Мелуа извела двосатни програм оригинала и стандарда, са рок, блуз и фолк референцама, од прастаре баладе „Lilac Wine“ преко „Kozmic Blues“ (из репертоара Џенис Џоплин) до хита „Nine Million Bicycles“. У ритму буги химне „Оn the Road Again“ и емоцијама „I Cried For You“, девет хиљада људи је славило крај фестивала.

У атријуму сајма, сваке вечери пре и после главног програма, тринаест младих немачких састава куцали су на велика врата – изабрани су међу 130 који су се јавили на конкурс Opus-а. А у џез клубу Bix ноћ су куповале ноћобдије. У другој половини фестивала, у врућој клупској атмосфери, највише пажње изазвали су локални контрабасиста Аксел Кун, са изванредним фјужн-мејнстрим програмом, весели дански састав Jordans Drive (још ми је у ушима њихова верзија „Can´t Take My Eyes of You“) и јапански Soil and „Pimp“ Sessions, један од најбољих светских клупских састава данашњице. Расхлађивао нас је коктел Caipririnha и немачко пиво – као природни савезници доброг џеза.