Soni Rolins i ostale zvezde

U letnjem festivalskom džezu uživa se i izvan visokih zidova Međunarodne organizacije džez festivala (IJFO) – Hola sa 14 velikana, u koji se ulazi samo na preporuku dva člana ovog džezerskog „zabranjenog grada“. Štaviše, ako smo primetili da je kriza po nekima iz visokog društva ozbiljno udarila, neki manji događaji još uvek rastu...

I eto me zato u Štutgartu, glavnom gradu nemačke pokrajine Baden-Virtemberg, na 16. izdanju BW Bank Jazz Open Stuttgart, u organizaciji Opus Festivals. Svojevremeno se festival održavao tokom jednog produženog vikenda, sa desetak učesnika pred nekoliko hiljada posetilaca. Danas je to bogata jedanaestodnevna manifestacija sa dvadesetak velikih imena džeza i srodne muzike i isto toliko odličnih lokalnih sastava. Od prošle godine, glavni program se odvija u novootvorenim halama Štutgartskog sajma, sa maksimalnim kapacitetom od 8.500 ljudi. U takvim uslovima, umetnički direktor Jirgen Šlensog bio je u mogućnosti da pozove nekoliko megazvezda, a konačni bilans registrovao je rekordnih 28.000 posetilaca na festivalu.

Stižem na peto veče, taman za koncertno upoznavanje sa talentovanim britanskim gitaristom i pevačem Džejmsom Morisonom. Nije džez, ali je dobro – pobunjenički imidž obezbeđuje podvriskivanje tinejdžerki i horsko pevanje hitova „You Give Me Something“, „You Make It Real“ ili „Broken Strings“. Obrada „Uptight“ (Stivi Vonder) ukazuje na najveći uzor, i eto poznate teme – u Morisonovoj publici nalazi se sledeća generacija poštovalaca džeza i soula. Raspitujem se kako su protekli prvi festivalski dani: sjajno otvaranje uz novi program Grejs Džons, žestoka oluja na koncertu Džona Skofilda i Lija Ritenura pod otvorenim nebom ispred muzeja „Mercedes Benc”, rasprodati nastupi Džoa Džeksona, Džosue Redmana, Čajne Mouzis i Cubanisma, atmosfera iščekivanja još većih uzbuđenja...

Prvo uz Sonija Rolinsa, najveću živu ikonu džeza. Između groovy numera „Patan Jali“ i „Tenor Madness“, u kojima saksofonista isporučuje publici intenzivnu grmljavinu koja ga je proslavila, sakrivene su divne balade: „In the Sentimental Mood“ i „JJ“, u slavu kolega Djuka Elingtona i Džej Džej Džonsona. A između njih je poziv na ples, u kalipso ritmu numere „Don´t Stop the Caranaval“. Stari vuk svira kao da mu je poslednji koncert u životu – do daske i nimalo čedno. Sledi nostalgičan susret sa britanskim rhytm´n´bluesom, prvo u bojama orguljaša Brajana Ogera (sa porodičnim bendom – sin Karma svira bubnjeve, a kći Savana peva deonice Džuli Driskol), a onda uz Merijen Fejtful, čiji je program simpatična mešavina njenih najvećih hitova („Sister Morphine“, „Ballad of Lucy Jordan“...), džez standarda („Solitude“, „Mack the Knife“...) i sećanja na bivšeg dragog („As Tears Go By”). Odličan bend vodi dopadljiva muzička direktorka Kejt Sent Džon. Merijen pomalo peva, više recituje i uglavnom čita reči. Ali teško da bi joj iko to mogao zameriti – istorija rokenrola je pred nama, klanjamo se tome i trudimo se da ne sitničarimo.

(/slika2)Soul veče otvara Solomon Berk, Kralj roka i soula. Predstava nam je poznata, ali uvek jednako draga. Devedeset minuta sećanja na tridesetak velikih pesama iz istorije soula i rokenrola, u formi dugog, veličanstvenog potpurija, u kom Kralj samo zagrebe jednu pesmu, izmami osmeh i odmah pređe na sledeću, još dražu – pevamo „Stand By Me“, „Sitting of the Dock of the Bay”, „A Change Is Gonna Come“, „Lucille“... A tu je i njegov najveći hit „Got To Get You Off of My Mind“ (čitali ste Nika Hornbija?) i prelepa Džoš Stoun, kao slatko iznenađenje: Princeza novog soula peva za svog kralja, puna iskrene ljubavi i zahvalnosti što se našla u ovakvoj prilici – Kralj ove večeri kruniše Kraljicu, koja će imenovanje proslaviti posle pauze. Bose noge otkrivaju tetovažu na peti. Osmeh otkriva koliko je svesna uspeha. Glas hipnotiše, ples izbezumljuje, „You Had Me“ motiviše, „4 & 20” raznežuje... Kraljevstvo soula je spokojno – nova lica su spremna da preuzmu tron. Za rastanak, uz harmonije „No Woman no Cry”, Stounova deli bele ruže muškarcima u prvim redovima, baš kao što je Berk pre nje delio crvene ruže devojkama...

„Duga džez noć“ je istovremeno i proslava 90. rođendana slavnog nemačkog aranžera i dirigenta Ervina Lena. Opus će mu pokloniti jednu legendu (Mekoj Tajnera), jednog mladog lava (Kris Poter) i priliku da još jednom izađe ispred SWR Big Band-a sa kojim se proslavio – specijalni gosti ove večeri bili su pijanista Volfgang Dauner, trombonista Džo Gailardo i pevačica Helen Šnajder. Finalni koncert, rasprodat mesecima unapred, bilo je ekskluzivno druženje sa Keti Melua, popularnom ritam i bluz divom gruzijskog porekla, koja je za ovu priliku osim pratećeg kvarteta imala i podršku lokalnog simfonijskog orkestra, pod rukovodstvom Majka Bata. Otvorio je Bat sa nekoliko filmskih tema, zatim smo čuli mladu pevačicu Florens Roulends (Batovo novo otkriće), a onda je Melua izvela dvosatni program originala i standarda, sa rok, bluz i folk referencama, od prastare balade „Lilac Wine“ preko „Kozmic Blues“ (iz repertoara Dženis Džoplin) do hita „Nine Million Bicycles“. U ritmu bugi himne „On the Road Again“ i emocijama „I Cried For You“, devet hiljada ljudi je slavilo kraj festivala.

U atrijumu sajma, svake večeri pre i posle glavnog programa, trinaest mladih nemačkih sastava kucali su na velika vrata – izabrani su među 130 koji su se javili na konkurs Opus-a. A u džez klubu Bix noć su kupovale noćobdije. U drugoj polovini festivala, u vrućoj klupskoj atmosferi, najviše pažnje izazvali su lokalni kontrabasista Aksel Kun, sa izvanrednim fjužn-mejnstrim programom, veseli danski sastav Jordans Drive (još mi je u ušima njihova verzija „Can´t Take My Eyes of You“) i japanski Soil and „Pimp“ Sessions, jedan od najboljih svetskih klupskih sastava današnjice. Rashlađivao nas je koktel Caipririnha i nemačko pivo – kao prirodni saveznici dobrog džeza.