Опомена Земљи

Свежи ожиљак на Јупитеровом лицу узнемирио је астрономе, а могао би, богме, и људски род. Научници из Лабораторије за млазни погон у Пасадени (у саставу НАСА) потврдили су да је радознали небески осматрач из Аустралије (Антони Весли) недавно спазио мрљу, велику као Земља, насталу стропоштавањем огромног комада леда или залутале репатице.

Да ли је нас највећа планета у Сунчевој породици, по ко зна који пут, спасила истребљења?

Ли Флечер из дотичне истраживачке установе објашњава да смо, и не знајући за то, присуствовали страшном догађају који би на Земљи изазвао истинску пустош.

Обавештени читаоци призваће у сећање да се пре деценију и по на највећу планету у Сунчевој породици (11 пута крупнију од наше) обрушио 21 остатак комете Шумејкер-Леви9, што је убрзо посведочено телевизијском сликом. Претпостављало се да су такве појаве прилично ретке, одједном се – из мало знаних разлога – испоставља да предвиђање није тачно!

Гомилање амонијака

Нико није видео када је каменчина бућнула, али су астрономи брже-боље похитали да тамо упере своје „небеске далекозоре” упињући се да, гледајући у мрешакње воде, одгонетну шта се то збило.

Већ је израчунато да је непозната громада износила у пречнику од 80 до 160 километара и да се близу јужног пола гасног дива зарила брзином од 50 до 100 километара у секунди. Астрономи су за секунду уочили траг који је видљив, најмање, седмицу-две. Топлотни снимци које је начинила НАСА приказују отисак беле боје, на основу чега се закључује да је тресак скончао у доњим слојевима атмосфере.

Јупитер је пета по реду планета од Сунца, веома живописних боја зато што је сачињен од 86 одсто водоника и 14 одсто хелијума, уз веома мало метана, амонијака, воде, етана, германијума, угљенмоноксида... Температура у највишим деловима облака спусти се до 145 Целзијусових степени испод нуле, ближе средишту је кудикамо топлије, а у самом језгру жива се попне на, чак, 24.000 степени, што је врелије него на површини Сунца! Најупечатљивија спољашња ознака по којој га препознају зове се „Велика црвена мрља”, три пута већа од Земље, вртлог гаса који се на ивицама обрће брзином око 360 километара на сат. У међувремену се, изгледа, донекле смањила.

Посматрачи су минулих дана запазили назнаке гомилања амонијака у горњим слојевима, у количинама које премашују уобичајене. Нешто слично примећено је када су се обурвали отпаци комете 1994. године.

Колико је судар утицао на Јупитер?

Космички усисивач

Занимљиво је да се џиновска планета понаша попут „космичког усисивача” привлачећи и гутајући свакојаке отпатке који унаоколо лутају: најчешће репатице које су се запутиле ка нашој звезди из најудаљених кутака Сунчевог система (претежно из Кајперовог појаса на самом рубу) и остатке преостале након обликовања планета и њихових сателита. Својом моћном привлачном силом (гравитацијом) досеже веома далеко и увлачи све што му се довољно приближи изигравајући, у ствари, увек будног Земљиног заштитника.

Да је волшебним случајем улетео у путању наше планете, кружећи око Сунца као четврта по реду, тешко да би се икакав живот зачео на Земљи. Као на својеврсном свемирском стрелишту, стално би је засипали залутали астероиди и комете приређујући јој сваких неколико година или столећа „судњи дан” налик времену када је била млада и без ваздушног огртача. У најранијем раздобљу она је често била изложена непрекидној космичкој паљби, сада већина ових „космичких уљеза” сагори пре него што стигне до тла.

Научници су увелико заокупљени процењивањем колики су изгледи да Земљу звекне овећа „космичка громада”: озбиљни прорачуни наговешћују да ће јој се 13. априла 2029. највише примаћи, а можда је и погодити, астероид пречника 400 метара. Уколико нас такав удес задеси, дивљање цунамија из 2005. личиће на дечју игру (250.000 жртава). За какву-такву утеху: избећи ћемо „смак света”.

Вероватноћа је знатно већа него када је, пре нешто мање од 50.000 година, кудикамо мања стена, једва 20 метара широка, издубила надалеко познати Велики кратер у Аризони (САД) или од још неразјашњене експлозије у ваздуху 1908. изнад Сибира, која је покосила 2.000 квадратних километара шума.

Одалами ли свом силином нашу планету, ослободиће 1.600 мегатона енергије, а то увелико превазилази разорну снагу најјачих земљотреса до наших дана. Другим речима, изгледаће као да се одједном сручило, најмање, милион атомских бомби бачених на Хирошиму!