Неевропски закони

Измене Закона о информисању подигле су велику прашину, пре свега, међу новинарима. Реагујући на измене многи су потегли аргумент да предложене измене нису у складу са европским законодавством. Европски стручњаци сматрају да су главни недостаци забрана оснивача да преноси власништво над медијима на другог чиме им се ограничава право располагања имовином, што је основа слободног тржишта. Најава затварања медија чији је рачун у блокади дуже од три месеца и кажњавање власника који то не учине у супротности је с Конвенцијом о људским правима. Аналитичари ОЕБС-а сматрају да превисоке новчане казне које доноси нови закон „могу довести до државне цензуре” и могу доћи у сукоб не само с Конвенцијом о људским правима него и са ставом Европског суда за људска права о сличним питањима.

Шеф одељења за медије ОЕБС-а Драгана Николић-Соломон је, пре него што је ствар са законом довела до усијања медије и посланике. рекла да је најбоље да се медији сами договоре о границама своје професије. „ОЕБС подржава напоре који имају за циљ креирање правног оквира у коме ће медији моћи да допринесу суштинском унапређењу демократије. Одговорност медија може бити повећана како интервенцијом законодавца тако и од стране самих новинара кроз саморегулацију”, рекла је она.

Оволике примедбе од стране медија и европских стручања указују на то да овај закон ипак није добро урађен и усклађен са европским законодавством иако желимо да уђемо у ЕУ. Да ли се и други српски закони тако праве?

Драгана Николић-Соломон каже да њено одељење проучава медијске законе генерално, али да не постоји листа закона које Србија треба да донесе по препоруци ОЕБС-а. „Наш мандат предвиђа да ако је потребно асистирамо и дајемо савет влади. Закон о информисању није нешто што Србија мора да донесе да би ушла у ЕУ. А пракса је различита од државе до државе. На пример, Велика Британија има најстроже медијске законе и њихови новинари чувају своје белешке пет година.” Драгана Николић-Соломон каже да ОЕБС свој став о изменама Закона о информисању није изнео његовим ауторима, већ га је само саопштио преко медија. „Министарство зна наше мишљење, али га нисмо упутили директно њему.”

Владимир Тодорић, директор Правног форума, на питање колико се у писању закона у Србији користи страно искуство, каже да се не доносе сви закони као измене Закона о информисању. „Председник радне групе за израду медијских закона није учествовао у изради измена. Србија ће свакако сносити последице овог закона, ако буде усвојен.” Многи кажу да је већина наших закона лош препис европских и да су неприлагођени нашем правном поретку. Тодорић каже да закони морају бити добро преведени и прилагођени нашем правном устројству, а да је најбоље да се о сваком акту организује јавна расправа у два круга. Србија је чланица СЕ, али тек кад ССП ступи на снагу Србија ће имати обавезу да при доношењу закона води рачуна о европским стандардима. До тада је на снази Конвенција о људским правима и Тодорић каже да ће новинари добијати спорове у Стразбуру ако буду тужени по новом закону о информисању. „Наш Уставни суд може да укаже на неке норме у закону о информисању које нису у реду, али не и институције ЕУ јер још нисмо ушли у Европску унију.” Тодорић потврђује да има још закона који одступају од европског законодавства и наводи Закон о реституцији црквене имовине, јер грађани којима није враћена имовина нису у равноправном положају с Црквом.

Раде Обрадовић, потпредседник Скупштине Србије, учествовао је у писању тридесетак закона. Он каже да прво треба видети колико су наши закони усклађени међусобно, а тек потом колико су усклађени са европским законима. „Највећи број закона које сам припремао је усвојен, али када опозиција предлаже законе о њима се ни не расправља. Усвајају се само владини или закони које предлаже парламент. Неки акти се непотребно компликују. На пример, Закон о планирању изградње предвиђа регистар инвеститора што је стручна и скупа ствар, а такав регистар већ постоји у Народној банци и у Агенцији за регистар привредних субјеката. Значи да ће ти подаци бити на три места. Код нас се стандарди ЕУ злоупотребљавају а некада и користе да би се нешто прогурало.”

Обрадовић каже да су европски парламентарци указивали да неки прописи одступају од европских стандарда. „Указивали су на Закон о јавним набавкама чија поједина решења не могу да се спроведу. Али, они никада експлицитно не кажу да то није у складу са ЕУ.” Нема европскe супервизијe наших закона нити је уобичајено да се европске сугестије обавезно спроводе. „Европска унија има одређена правила и ако хоћемо да уђемо у ЕУ и ми треба да поштујемо та правила. Они вас питају шта хоћете да постигнете законом, укажу на нешто што није у реду, али нема диктата”, каже Обрадовић.