Ове године „ин” је 1959

Да ли због фино заокруженог броја од навршених 50 година, или због стварне историјске подударности догађаја, амерички новинар Фред Каплан написао је књигу „1959: година која је све променила”, о којој се ових дана пише у америчким новинама.

Књижевни критичар листа „Лос Анђелес тајмс” Закари Лазар приметио је да се ове године, поред Капланове, појавила и књига Роба Киркпатрика „1969: година која је све променила”. Критичар се с разлогом запитао: Да ли је могуће да су обе наведене године све промениле? (Ако бисмо наводили све године које су у Србији „све промениле”, било би регуларно направити истоимену едицију са низом књига са бројем у наслову! Код нас су све године, из деценије у деценију, махом биле „године расплета”). У сваком случају, у свету и код нас, нови осврт на ближу историју важан је чак и када је сасвим личан. Закари Лазар је уочио да оваква врста књига, каква је Капланова, може да фасцинира превасходно особеним стилом и представљањем догађаја на нови начин.

Фред Каплан је, иначе, колумниста „Слејта” и добитник Пулицерове награде, експерт за питања политике и културе, а аутор је и запажене књиге чији се наслов подудара са насловом песме „The Monkees” „Daydream Believers”. То је књига која критикује Бушову администрацију, а у којој је Каплан закључио да је заблуда да се свет променио после 11. септембра, јер су начин функционисања међународне политике и природа моћи остали исти. Каплан, иначе, сматра да су се праве промене десиле више од деценију раније, колапсом Совјетског Савеза и крајем хладног рата.

Оно што је, међутим, свакако интригантно, чак и одважно у Каплановој најновијој књизи – „1959: година која је све променила”– јесте став да су главни стожер 20. века не чувене шездесете, већ „неопеване” педесете:

„Заборавите Вудсток, заборавите ЛСД, заборавите мировне маршеве, чувену реченицу `Ја имам сан`, убиства Кенедијевих, Малколма Икса и Мартина Лутера Кинга”, каже Каплан и даље пише: „Кључни су они историјски тренуци чије наслеђе опстаје”, па закључује да су четрдесете биле ушушкане у удобну носталгију, да су шездесете изазивале збуњујућу језу, а да се наслеђе 1959. заиста осећа у нашем времену.

Ове смеле ставове лако је оборити тврдњом да се Америка после Буша нерадо сећа најужаснијих политичких убистава у својој историји и катастрофалне спољне политике, али овај субјективни и чак површни преглед једне године с краја педесетих може се, ипак, схватити и као још једно занимљиво подсећање.

Критичар Закари Лазар приметио је да је Каплан, заправо, желео да осветли неке личности из уметности као што су Мајлс Дејвис и Орнет Колеман, Џек Керуак, Ален Гинсберг и Вилијам Бароус, Норман Мајлер, Роберт Раушенберг, Џеспер Џоунс, Џон Касаветес, уметнике који су оличавали праву ренесансу.

(/slika2)Каплан пише о Џону Хауарду Грифину, човеку који је својевремено помагао Јеврејима у бегу од нациста, изгубио вид у експлозији бомбе а повратио га у француском манастиру изучавајући грегоријанско појање, затим је вештачки потамнео кожу како би се вратио на амерички југ и рапортирао како га третирају као „обојеног”. Књига приказује и 31-једногодишњег Фидела Кастра како једе сладолед у корнету у зоолошком врту у Бронксу, и још увек није непријатељ или деспот, већ нека врста фолк-хероја у Америци.

Ту је и Орнет Колеман са својим белим саксофоном, који свира тако уврнуту музику да га је публика пребила и поломила му трубу после наступа. Затим видимо и Ричарда Никсона који Никити Хрушчову показује изложбу америчких кухињских иновација. Хрушчов није био одушевљен, како пише Каплан, те је рекао да Американци имају много ствари које и нису неопходне у животу.

„Само у неколико редова Каплан нам показује хладни рат у свој стрејнџлавској апсурдности, Никсон је као нервозни државни агент који покушава да закључи велику продају, а Хрушчов је ратоборан, жесток и груб”, каже Закари Лазар, додајући да се књига спотиче на крупнијим темама као што су покрет грађанских права, кубанска револуција, цензура, развој феминизма.

Ове године „ин” је 1959, а која ће бити следеће године зависиће и од „дневне” потребе да се светлост усмери на одређене догађаје из ближе или даље историје.

Марина Вулићевић

---------------------------------------------------------

О цензури „Љубавника леди Четерли”

„Њујорк тајмс” је недавно објавио текст Фреда Каплана поводом 50 година од победе слободе говора над законом који је забрањивао опсценост у литератури, због чега је пошта запленила послате, а нецензурисане, примерке књиге „Љубавник леди Четерли” Д. Х. Лоренса. У току судског спора око заплењених књига који је почео 1959. тужбом издавача Барнија Росета, постављано је кључно питање: шта ако се у књизи која садржи опсцености налазе и аргументи друштвене критике, од важности за социјално искупљење?

„Много деценија суд је дозвољавао пошти да процењује које ће књиге људи моћи да читају, и временом је такво стање промењено. Оно што се током тих година изменило нису закони, већ друштво. И суд је одговорио на ту друштвену промену”, закључио је Каплан.