Нова теорија завере

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, августа – Шта поклонити човеку који „све има и све може” – питање је које струји Вашингтоном у сусрет 4. августу, кад председник Барак Обама слави свој 48. – а први у Белој кући – рођендан. Најдражи би му био, слуте ближњи, одмор у кругу породице. Други, пак, предлажу да му се пошаље играчка за пса „који је једини веран пријатељ политичару на највишој функцији”.

Низ угоститеља рачуна да у таквим околностима може да повећа профит. Већ маме сладокусце – специјалитетима које крсте по Обами или их сервирају са исписаним његовим порукама.

У офанзиви су, међутим, и групе које настоје да шефу државе загорчају рођендан. Опет желе да докажу, ни мање ни више, да Обама није Американац, да није на свет дошао на Хавајима него у Кенији (одакле му је отац), па да је, као такав „ванземаљац” – нелегално на челу земље, чији Устав налаже да јој председник може бити само грађанин рођен на њеном тлу.

Упркос чињеницама

Практично настоје да изврше правни државни удар против „уставног пучисте”. Прича им наликује, при том, на радње у телевизијским сапуницама које се често врте око „неизвесног идентитета” јунака.

Упорност им не јењава иако су сви њихови досадашњи напори да докажу своје тврдње били безуспешни. И судови су их одбацивали као неосноване.

Успели су, у међувремену, да се наметну као протагонисти нове теорије завере која звучи можда сензационалније од претходних – да Америком „која влада светом”, сада „влада туђинац”.

Не обезоружавају их ни потврде болнице у Хонолулуу да је Обама у њој рођен. Понављају да „његова крштеница још није виђена на папиру”, и да њено објављивање на интернету Беле куће „није уверљиво”.

Званична оповргавања – од којих је једно садржано и у недавној резолуцији Представничког дома, поводом 50. годишњице државности Хаваја у оквиру САД – као да им прија. Тумаче их у стилу – „чим се нешто одбацује, значи да се прихвата”. Па и у складу с крилатицом: „Ако се чињенице не слажу с мојим мишљењем, утолико горе по чињенице”.

Творци нове теорије завере су, сматра се, конзервативни и традиционалистички кругови, који се још не мире с чињеницом да је Америка први пут довела црнца на чело Беле куће. Обаму су, откако се упустио у трку за председничку дужност, оспоравали као „прикривену претњу националној безбедности”. У његовом средњем имену – Хусеин – налазили су „доказ” да је „муслиман (иако је хришћанин) у тајној мисији за разарање САД”, да је „повезан с терористима”, да из њега „просто зрачи комуниста”… Актуелном председнику пребацују да је „у суштини марксиста” и да реформама „копира неприхватљиве методе западноевропског социјализма”.

Како ни то није имало пожељну им прођу, поново су појачали нападе на Обамину „спорну” биографију. У медијској „летњој шеми”, када се траже „лакше теме”, добили су повећани публицитет. Често, додуше, у виду изругивања на њихов рачун.

Не оскудевају, зачудо, ни у присталицама. Према истраживању либералног сајта Дејли Кос, чак 58 одсто испитаних републиканаца још не верује или није сигурно да је Обама рођен у Америци. За разлику од ванпартијаца међу којима је 83 процента казало да је сигурно да је садашњи шеф Беле куће рођен на тлу САД.

Посматраче махом чуди истрајавање „теорије завере” око идентитета и легалности председника у друштву које себе дефинише као „најтранспарентнији и водећи демократски систем” савременог света. Овдашњи хроничари подсећају, међутим, да она није „репа без корена”.

Погодује јој, као и у другим земљама, околност да се под велом „државне тајне” крију истине које светлост дана угледају тек кад изгубе практични значај. То одржава веровања да ћемо политичку суштину времена у коме живимо, често дознавати само у виду бележака о далекој прошлости. Користећи такве склоности, екстремисти су председника Франклина Рузвелта оптуживали да је „намерно испровоцирао јапански напад на Перл Харбор”, после кога је Америка ушла у Други светски рат. Још су у оптицају верзије, насупрот званичним извештајима, да је Џон Кенеди ликвидиран 1963. завером а не хицима усамљеног атентатора и да амерички астронаути нису 1969. крочили на Месец. А сада се и даље, такође супротно службеним рапортима, чују и гласови да су Светски трговински центар и део зграде Пентагона, пре безмало осам година, срушени ракетама „по налогу администрације Џорџа Буша да би се добио повод за инвазије на Авганистан и Ирак, а не терористичким ударима изведеним отетим путничким авионима”

…„Лаки начин”…

Оспоравање Обаминог идентитета, историчарка Кетрин Олмстед види као „директан наставак деловања антикомунистичких екстремиста који су пре пола века форсирали своју верзију историје не обазирући се на чињенице, и не либећи се да ондашњег председника Двајта Ајзенхауера оптуже да је „оруђе у рукама комуниста” Ауторка нове књиге „Стварни непријатељ: теорија завере и америчка демократија, од Првог светског рата до 11. септембра 2001”, такође је листу „Политико” рекла да верзијама о конспирацији Американци прибегавају као „лаком начину да се исприча сложена прича”

Прича о Обами јесте „сложена”, али не због места где је рођен, већ понајвише зато што су премијерним избором припадника расне мањине за председника, Американци показали спремност да промене и себе и курс историје. А тако испољену врлину, садашњи теоретичари завере не могу да прихвате другачије него као „опасно застрањивање”. Као њима – „неприхватљиво извртање биографије” – нације, чије су нове инспирације против традиције конспирације.