Цена избора

Од чега зависи број људи који намерава да емигрира или размишља о томе? Да би се што је могуће једноставније одговорило на ово питање, потребно је запазити да су трошкови емигрирања, обично, прилично велики: цена избора је превисока. Није реч само о новчаним трошковима, већ и о изгубљеним предностима које зависе од породице, културе, друштва и политике. Услед тога, у нормалним околностима, емиграциони потенцијал није претерано велики.

Уколико, пак, велики број људи изражава жељу или намеру да напусти земљу и потражи посао и животне шансе у иностранству, то се, у највећем броју случајева, не може објаснити само тиме што тамо има више посла или што је зарада већа. Узроке великом емиграционом потенцијалу би пре свега требало потражити у високим трошковима останка. Јер су код куће изгледи на тржишту рада рђави, а и тешко је остварити породичне, друштвене и политичке интересе или је њихова остварљивост условљена високом конфликтношћу.

Но, чак и у најбоље уређеним земљама, уколико су мале, а поготово ако су недовољно развијене, они који се склоностима или способностима не уклапају у постојећу привредну специјализацију или не могу да остваре своје циљеве, имају интерес и корист од емигрирања. Ово је нека врста објективног емиграционог потенцијала, јер, рецимо, нека занимања не постоје или њихова развијеност не задовољава. Ово се посебно односи на систем образовања и на низ професија, посебно високо стручних, али не само на њих. Наравно, могућност продуктивнијег запослења у иностранству подразумева и већу зараду, али ово друго не мора да буде ни узрок емиграције, а ни разлог за емигрирање.

У земљама Европске уније се доста води рачуна о емигрантском потенцијалу земаља као што је Србија, али он није од одлучујућег значаја када је реч о броју људи који стварно и емигрира. Јер то зависи пре свега од тражње за страном радном снагом у самој Европској унији, дакле зависи пре свега од услова на тржиштима рада у земљама где емигранти траже посао или теже да се настане. Ако је реч о земљама Европске уније, нема сумње да ће дугорочно постојати тражња за додатном радном снагом, пре свега из демографских разлога, али то не значи да ће ту тражњу задовољити емигранти из земаља као што је Србија. Напротив, емигранти из других земаља имају институционализоване предности или су спремнији да прихвате трошкове емиграције и стога су конкурентнији. Тако да је објективан потенцијал емигрирања релативно ограничен великом конкуренцијом чак и у добра времена, а некмоли када је рецесија.

Која политика емиграције је најбоља? Највећи број истраживања, бар колико је мени познато, налазе да је мобилност корисна за мигранте али и за мале, а поготово за мање развијене земље. Могућност емигрирања утиче позитивно на запосленост, на образовање, на плате, на дохотке (преко дознака и других трансфера), на институционални развој и на низ других показатеља од интереса за индивидуални стандард и за привредни раст и друштвени развој. Уколико је то тачно, политика емиграције би требало да је иста као и трговачка политика: требало би уклонити препреке прекограничној мобилности како би се људи суочили са правом ценом избора.

Србија има све изгледе да буде земља која ће увозити радну снагу, уколико има за циљ да се убрзано развија. Ово је последица демографских карактеристика. У овом часу, емигрантски потенцијал је значајан, јер су привредне, друштвене и политичке околности неповољне, али модернизована Србија ће увозити радну снагу, било да је реч о повратницима или о људима из демографски активнијих и млађих земаља. То ће представљати изазов за многе вредносне, друштвене и политичке карактеристике преовлађујуће националистичке политичке културе, али то је цена избора, како индивидуалног тако и јавног.

Економиста