Cena izbora

Od čega zavisi broj ljudi koji namerava da emigrira ili razmišlja o tome? Da bi se što je moguće jednostavnije odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je zapaziti da su troškovi emigriranja, obično, prilično veliki: cena izbora je previsoka. Nije reč samo o novčanim troškovima, već i o izgubljenim prednostima koje zavise od porodice, kulture, društva i politike. Usled toga, u normalnim okolnostima, emigracioni potencijal nije preterano veliki.

Ukoliko, pak, veliki broj ljudi izražava želju ili nameru da napusti zemlju i potraži posao i životne šanse u inostranstvu, to se, u najvećem broju slučajeva, ne može objasniti samo time što tamo ima više posla ili što je zarada veća. Uzroke velikom emigracionom potencijalu bi pre svega trebalo potražiti u visokim troškovima ostanka. Jer su kod kuće izgledi na tržištu rada rđavi, a i teško je ostvariti porodične, društvene i političke interese ili je njihova ostvarljivost uslovljena visokom konfliktnošću.

No, čak i u najbolje uređenim zemljama, ukoliko su male, a pogotovo ako su nedovoljno razvijene, oni koji se sklonostima ili sposobnostima ne uklapaju u postojeću privrednu specijalizaciju ili ne mogu da ostvare svoje ciljeve, imaju interes i korist od emigriranja. Ovo je neka vrsta objektivnog emigracionog potencijala, jer, recimo, neka zanimanja ne postoje ili njihova razvijenost ne zadovoljava. Ovo se posebno odnosi na sistem obrazovanja i na niz profesija, posebno visoko stručnih, ali ne samo na njih. Naravno, mogućnost produktivnijeg zaposlenja u inostranstvu podrazumeva i veću zaradu, ali ovo drugo ne mora da bude ni uzrok emigracije, a ni razlog za emigriranje.

U zemljama Evropske unije se dosta vodi računa o emigrantskom potencijalu zemalja kao što je Srbija, ali on nije od odlučujućeg značaja kada je reč o broju ljudi koji stvarno i emigrira. Jer to zavisi pre svega od tražnje za stranom radnom snagom u samoj Evropskoj uniji, dakle zavisi pre svega od uslova na tržištima rada u zemljama gde emigranti traže posao ili teže da se nastane. Ako je reč o zemljama Evropske unije, nema sumnje da će dugoročno postojati tražnja za dodatnom radnom snagom, pre svega iz demografskih razloga, ali to ne znači da će tu tražnju zadovoljiti emigranti iz zemalja kao što je Srbija. Naprotiv, emigranti iz drugih zemalja imaju institucionalizovane prednosti ili su spremniji da prihvate troškove emigracije i stoga su konkurentniji. Tako da je objektivan potencijal emigriranja relativno ograničen velikom konkurencijom čak i u dobra vremena, a nekmoli kada je recesija.

Koja politika emigracije je najbolja? Najveći broj istraživanja, bar koliko je meni poznato, nalaze da je mobilnost korisna za migrante ali i za male, a pogotovo za manje razvijene zemlje. Mogućnost emigriranja utiče pozitivno na zaposlenost, na obrazovanje, na plate, na dohotke (preko doznaka i drugih transfera), na institucionalni razvoj i na niz drugih pokazatelja od interesa za individualni standard i za privredni rast i društveni razvoj. Ukoliko je to tačno, politika emigracije bi trebalo da je ista kao i trgovačka politika: trebalo bi ukloniti prepreke prekograničnoj mobilnosti kako bi se ljudi suočili sa pravom cenom izbora.

Srbija ima sve izglede da bude zemlja koja će uvoziti radnu snagu, ukoliko ima za cilj da se ubrzano razvija. Ovo je posledica demografskih karakteristika. U ovom času, emigrantski potencijal je značajan, jer su privredne, društvene i političke okolnosti nepovoljne, ali modernizovana Srbija će uvoziti radnu snagu, bilo da je reč o povratnicima ili o ljudima iz demografski aktivnijih i mlađih zemalja. To će predstavljati izazov za mnoge vrednosne, društvene i političke karakteristike preovlađujuće nacionalističke političke kulture, ali to je cena izbora, kako individualnog tako i javnog.

Ekonomista