Опасна игра

Од 750 милиона динара дуга за плате радницима панчевачке „Азотаре” биће исплаћено 150 милиона „у кешу”, а остатак дуга од 600 милиона динара исплатиће им се у – акцијама. Па кад реструктурисање „Азотаре” буде завршено, запослени ће има три одсто власништва те компаније.

Понуђено пословно спасавање „Азотаре” подразумева, између осталог, и одрицање од досадашњег начина рада. А до сада се живело на „високој нози” – плате су биле 65 одсто веће од републичког просека, а фирма је за осам година направила 127 милиона евра губитка. „Драстичан раст губитака у том периоду праћен је константним растом зарада”, речено је пре неки дан новинарима у тој компанији. Пристајањем на деонице уместо „кеша”, радници су демонстрирали свест о „тежини тренутка”, јер су схватили да су до сада „појели” и оно што нису имали. И да је сада другачије време, да пара у држави нема и да је неизвесност већа. Зато су своје неисплаћене зараде претворили у оставштину (профит) за будућност.

Мало је таквих примера у Србији. Нарочито откако се најављује да ће се власт задуживати у иностранству све док не купи социјални мир у земљи и да је могуће да део зајма од ММФ-а (намењеног иначе за чување девизних резерви) списка на буџетске кориснике.

Нови зајмови и најаве новог државног трошења „отворили су апетите” бројним буџетским корисницима. То се види по количини испољавања такозваног радничког незадовољства. Ваљда је зато ових дана најгласнији синдикат („Србији прети колапс и банкрот”) који окупља запослене у Телекому, Пошти, Железницама, ЕПС-у НИС-у, банкама, стратешким државним службама и великим јавним системима. Тамо где је превише запослених, где су плате највеће и где треба одбранити привилегије.

Неке новине израчунале су да у Србији дневно има тридесет штрајкова у којима „напаћени радници” траже од државе да им промени газду, да им нађе посао и да им обезбеди плату. У супротном: „Из Ниша креће буна, Ниш је најспремнији за протесте.”

Количина пара која улази у Србију у виду разних зајмова у директној је корелацији са количином штрајкова. А влада се већ квалификовала за алокатора средстава противпожарне заштите како би угасила наводни јесењи социјални пожар. Председник једне синдикалне централе у РТБ „Бор” директно прети држави (која је иначе преузела бригу о тој компанији) да би „око 5.000 запослених могло да крене у штрајкове уколико исплата њихових зарада почне да касни”.

У тој опасној демагошкој игри државе и „радничке класе” на ивици провалије као кључни противник означени су послодавци. Реч „тајкун” истовремено је и омиљена претња политичара упућена пословним круговима (да пазе шта раде) и шифрована порука радницима „да мењају газду” (пример нишког „Нитекса”). Они који разигравају такву популистичку стратегију морали би да буду свесни бар две чињенице.

Прво, предузетници су ти који ризикују, инвестирају, обезбеђују радна места и плате радницима. То је тако јер се Србија определила за тржишни модел привреде.

Друго, Србија и њена радничка класа не могу више да живе „на кредит”. То је тако јер да би се трошило – мора да се заради.