Петиција за спас „јата” дивљих коња

Ливно – Када су седамдесетих година прошлог века због набавке савремене пољопривредне механизације постали непотребни, мештани ливањских села су око 180 коња одбили у оближње планине према Купресу. Препуштени себи, држећи се у крду, коњи су успели да преживе до данас, али су постали дивљи. За време последњег рата крдо је нарасло на око 360 коња. Придружили су им се и распуштени коњи са оближњег Грмеча, од Дрвара и Купреса.

Интересантно је да лутајуће заједнице ливањских дивљих коња у овим крајевима не називају ни крдима, ни стадима већ јатом. За минулих скоро четрдесет година коњи су лутали и хранили се по непрегледним пространствима Цинцара и Борове главе. Многи су угинули, многи страдали од вукова. Опстали су само најиздржљивији.

Временом је човек постао њихов најопаснији непријатељ. До пре неколико година ловиле су их коњокрадице ради препродаје у Италију. Тако је „јато” ливањских дивљих коња спало на око 150 грла, што је био знак за узбуну удружењима за заштиту природе и животиња, као и медијима. Уз све то, појединци су почели да их лове и убијају из забаве или ради хране за псе.

Често страдају и на магистрали Ливно – Купрес, на превоју Борова глава, при преласку асфалта, на путу до оближњег појилишта или кад по друму зими лижу со посуту због поледице.

За разлику коњокрадица, чланови Мото клуба „Вукови” из Ливна брину о њима за време тешких зима, доносећи им со, кукуруз и сено. У клубу су захвални медијима који су, као по неписаном правилу, највећи заштитници угрожених животињских врста.

Да су дивљи ливањски коњи изузетно угрожени, више је него јасно. Зато и не чуди најава петиција овдашњих грађана који настоје да од надлежних у Ливањском кантону, па и на нивоу БиХ, издејствују одговарајући законски акт којим би се ови давно напуштени коњи званично прогласи дивљим, чиме би били додатно заштићени.