Култура слободе

Београдски уметник Саша Панчић аутор је пет библиографских књига познатог бугарског песника Љубомира Левчева, тачније – аутор је илустрација које су штампане уз поезију. Реч је о 55 оригиналних цртежа, а књиге ће бити објављене и у дигиталном издању у јануару. Један примерак овог дела наћи ће се и у Националној библиотеци у Софији.
Саша Панчић излаже ових дана у новосадском МП арт клубу радове са мултимедијалне изложбе "Тренутак асиметричног ћутања", представљене прошлог месеца у београдској галерији Озон. "Тренутак асиметричног ћутања" је цитат из књиге руског писца Јевгенија Замјатина, који је 1920. године написао књигу "Ми" у којој, користећи хумор у одбрану здравог разума, иронише систем контролисаног друштва. Читајући ову књигу као садржај примењив на данашње доба, Саша Панчић каже да се данас препознајемо у Замјатиновом огледалу, безлични и аперсонални, прекривени културом високе продуктивности и масмедијских звезда.

"Наши су богови овде, доле, са нама – у Бироу, у кухињи, у радионици, и клозету; богови су постали као ми: ерго – ми смо постали као богови. И ми ћемо, моји незнани планетарни читаоци, доћи к вама да бисмо ваш живот учинили божанствено разумним и тачним, као што је наш...", пише Замјатин, а Саша Панчић конципира своју изложбу као дијалог са мислима и речима руског писца.

– Велика, универзална тема неслободе, система окренутог против сваке индивидуалне креативности, бриљантно је испричана у роману "Ми". Тај текст ме је повукао, боље речено примио сам га као поруку и имао сам жељу да на њега одговорим. Замјатин се обраћа непознатом читаоцу у будућности, са претпоставком да ће тај читалац имати проблем у свом систему. Серију апстрактних цртежа сам назвао Писмо, динамички их подржао видео радовима и тако ликовним елементима срочио одговор на примљену поруку. Отварајући на тај начин дијалог између различитих културних оквира, историјских околности, прошлости и садашњости, пожелео сам да кроз ликовне радове, емоцијама и идејама, људски загрлим Замјатина. Тамо далеко, негде у Сибиру 1920. године. Ова изложба је покушај солидарности са свим оним храбрим појединцима који су уградили своје мисли, дела и животе у нешто што би данас могли назвати културом Слободе, каже Саша Панчић.

Концепт изложбе је мултимедијалан. Саша Панчић представио је цртеже, Замјатинов текст аплициран на стуб галерије и три видео рада. Уметник се определио овог пута за црно-бели ликовни израз да би, као што каже, био што јаснији у ономе што саопштава. Музичку подлогу чини музика Џимија Хендрикса, Абориџина и београдске групе Бибер, као обележја три културна оквира.

"Било ми је занимљиво како се додирује типографија са површином цртежа и покретним сенкама. Осећај да су они сродници, добро се ишчитава у самој поставци. Вишемедијски приступ једној теми је увек узбудљив и ризичан. Све зависи од тога шта хоћете тиме да покажете. Ако је идеја јасна онда ће различити медији у пуној мери допринети томе. Дијалог није успостављен само између мене и писца, већ и између различитих медија међусобно. Вођен таквим приступом, искористио сам носећи стуб галерије за аплицирање цитата и тако им дао централни значај. Све друго сам постављао драматургијом одмотавања око основне идеје. Кад посматрач уђе у галерију и крене да чита затечен текст на стубу, обилажењем око њега неминовно уочава различите позиције текста и окружујућег ликовног материјала.

Тако све добија један дубљи ликовни смисао поред садржине која му се нуди речима", објашњава Саша Панчић који ће ову изложбу, следеће године, представити у Софији и Варни.