Путовање у кафеу Сан Марко

Сан Марко је Нојева барка у којој, без приоритета и изузимања, има места за све, за сваки пар у потрази за склоништем од јаке кише, а и за оне распарене. Заиста, никада нисам разумео ону причу о потопу, понеко се још сећа речи господина Шенхута, сваштара оближње синагоге, изговорених док је киша добовала по стаклу, а велико, мокро дрвеће парка – при крају Улице Батисти, с леве стране када изађеш из кафеа – повијао ветар под металним небом. Ако је потоп био казна за грехе овога света, онда је причу требало завршити једном засвагда, зашто би се уништавало, а онда почињало из почетка? Као да је после било боље; напротив, још више кланица и суровости, а нигде потопа, штавише, уз обећање да се живот на Земљи неће искоренити.

Откуд толика милост за потоње убице, а никаква за њихове претходнике који се подавише као мишеви? Требало је да зна да је са сваким живим бићем, животињом или човеком, у барку улазило зло; ти типови, над којима се сажалио, у себи су носили клице епидемија мржње и бола, епидемија којима је суђено да избијају све до краја овога света. И господин Шенхут би испијао своје пиво, сигуран да се ствар завршава ту, јер је он могао да каже било шта за израелског бога, да се на њега оспе дрвљем и камењем, све је остајало у породици. Неко други би, пак, испао врло нетактичан а, понекад, и врло прост.

Ви сте потпуно рашчупани, идите до тоалета и средите се, рекла му је тада, строго, стара госпођа. Да бисмо стигли до тоалета, из сале где се налази шанк, пролазимо испод маски, испод очију које искоса гледају, жељно и уплашено. Подлога која уоквирује та лица црна је, то је мрак у којем карневал пали гримизна уста и образе; повијени, простачки нос виси као кука што хвата оне који стоје испод и одвлачи их на ту мрачну забаву. Не може се са сигурношћу рећи ко су аутори тих маски, упркос уложеном стрпљењу и труду научника као да је Сан Марко стари храм, али чини се да та лица, или бар нека од њих, припадају Пијетру Лукану, који је у цркви Сакро Куоре – недалеко од кафеа, треба само проћи кроз парк или се попети оближњом Улицом Маркони – насликао два анђела у апсиди; анђели држе два запаљена круга, а уметника су језуити принудили да тим акробатама вечности продужи сукњице све до чланака, да им се не би виделе андрогине ноге.

Неки тврде да известан број маски припада Тимелу, можда она маска даме у другој сали. Претпоставка је врло климава; несумњиво да је у то време, пред крај тридесетих година, самозвани „миљеник улице”, лутајући сликар, рођен у Бечу, а приспео у Трст да доврши своју аутодеструкцију, прибављао у кафеима понеко подношљиво вече које му је на неколико сати ублажавало немогућност живљења. Поклањао је неко мало ремек-дело каквом богатом тршћанском трговцу, меценама за које су уметници били трапави, разиграни медведи, а заузврат добијао обилато пића које му је омогућавало да проведе вече и које га је, мало помало, слало на дно. (...)

На шанку сјаје посуде с воћем и флаше шампањца, пругасто црвени абажур је исијавајућа медуза, у висини лустери блеште и таласају се као месеци у води. Прича каже да је Сан Марко отворен 3. јануара 1914 – упркос опирањима тршћанског Конзорцијума кафеџија који су се узалуд обратили царско-краљевском намеснику да би спречили отварање. Прича се и да је одмах постао састајалиште иредентистичке омладине, а и радионица лажних пасоша за антиаустријске патриоте који су желели да побегну у Италију. „Лако је било тој омладини”, мрмљао је господин Пихлер, бивши оберлајтнант на галицијском фронту у време покоља 1916, „лудо су се забављали тим протоком исечених и залепљених фотографија, као да су узимали једну од ових маски и стављали је на лице, не размишљајући да иста та маска може да повуче у мрак у ком се нестаје, као што је у то време повукла многе од њих, а и нас, у Галицији или на Красу... И немојмо претеривати с оним чувеним упадом аустријских жбирова у кафе, 23. маја 1915... тја, жбирова, као да потоњи жандарми и полицајци – у реду, било је ружно, све растурено и поломљено, а тако леп кафе... али Аустрија је, све у свему, била цивилизована земља, намесник Де Фрискен се, чак и у време рата, извињавао иредентисти какав је био Силвио Бенко што га држи под специјалном присмотром, јер је то била наредба одозго. Да још постоји Царство, све би било исто, свет би и даље био један кафе Сан Марко, а зар је то мало ако погледате тамо, напоље?”

У Сан Марку тријумфује, витална и крвава, различитост. Стари капетани дуге пловидбе, студенти који спремају испите и проучавају љубавне маневре, шахисти неосетљиви за све што се око њих догађа, немачки туристи привучени ситним натписима посвећеним малим и великим књижевним величинама на које су се ови столови већ навикли, ћутљиви читачи новина, раздрагане дружине склоне баварском пиву или вердуцу, издржљиви старци који критикују зла времена, мудри бунтовници, несхваћени генији, понеки имбецилни јапи, чепови што полећу у ваздух као почасна паљба, нарочито када господин Брадаскја, који се већ више пута лажно представљао – између осталог, тврдио је и да има диплому – и ком се и судило због тога, спокојно нуди пиће сваком ко се нађе или прође крај њега, наређујући келнеру, тоном који не допушта одбијање, да му све стави на рачун.

(/slika2)„У суштини, ја сам био заљубљен у њу, али није ми се свиђала, док сам се ја њој свиђао, али није била заљубљена у мене”, каже господин Палич, рођен у Лошињу, сажимајући мучни брачни роман. Кафе је зујање гласова, неповезан и једноличан хор, сем понеког узвика за столом шахиста или, увече, клавира господина Плинија – понекад рок, чешће подводачка музика из периода између два рата, у твојим црним очима већ се пали жеља, и прича се наставља корацима мелодичног кича. (...)

Гласови се дижу, мешају, гасе, иза леђа, према дну сале, чује се шум таласа. Звучни таласи се удаљавају као кругови дима, али негде и даље постоје. Увек их има, свет је препун гласова, неки нови Маркони могао би да измисли апарат који би их све ухватио, бескрајни жагор над којим је смрт немоћна; бесмртне и бестелесне су душе ултразвуци који лутају универзумом.

У Сан Марку нико не гаји илузију да источни грех није почињен и да је живот девичански и невин; због тога је његовим посетиоцима много теже увалити неки фалсификат, улазницу за Обећану земљу. Писати значи бити свестан да се не налазимо у Обећаној земљи и да у њу никада нећемо ни стићи; али писати значи и упорно корачати ка тој земљи, кроз пустињу. Седећи у кафеу, путујемо, и као у возу, хотелу или на улици, носимо само неопходне ствари, ничему се не може наметнути хвалисави индивидуални печат, нисмо нико и ништа. У тој фамилијарној анонимности, можемо се замаскирати, ослободити се нашег Ја као коре. Свет је неистражена дубина у коју се писање преплашено и упорно спушта. Писати, прекидати, чаврљати, играти карте; смех за суседним столом, профил жене, неумитан као судбина, вино у чаши, позлаћена боја времена. Часови теку пријатни, безбрижни, скоро срећни.

Уронити у море, само опрати руке у плиткој и млакој води лагуне, ставити лице под фонтану оближњег парка, као онда после трчања по снегу тако белом да је изгледао плав, под мали извор на оном пропланку у шуми где су јелени долазили на појило, у свету водицу цркве Сакро Куоре, у Улици Ронко, тако свежу. У суштини, све је тако близу, на два корака. Ко жели да протегне ноге и начини мали круг око света, Сан Марко има одличан положај.