Putovanje u kafeu San Marko

San Marko je Nojeva barka u kojoj, bez prioriteta i izuzimanja, ima mesta za sve, za svaki par u potrazi za skloništem od jake kiše, a i za one rasparene. Zaista, nikada nisam razumeo onu priču o potopu, poneko se još seća reči gospodina Šenhuta, svaštara obližnje sinagoge, izgovorenih dok je kiša dobovala po staklu, a veliko, mokro drveće parka – pri kraju Ulice Batisti, s leve strane kada izađeš iz kafea – povijao vetar pod metalnim nebom. Ako je potop bio kazna za grehe ovoga sveta, onda je priču trebalo završiti jednom zasvagda, zašto bi se uništavalo, a onda počinjalo iz početka? Kao da je posle bilo bolje; naprotiv, još više klanica i surovosti, a nigde potopa, štaviše, uz obećanje da se život na Zemlji neće iskoreniti.

Otkud tolika milost za potonje ubice, a nikakva za njihove prethodnike koji se podaviše kao miševi? Trebalo je da zna da je sa svakim živim bićem, životinjom ili čovekom, u barku ulazilo zlo; ti tipovi, nad kojima se sažalio, u sebi su nosili klice epidemija mržnje i bola, epidemija kojima je suđeno da izbijaju sve do kraja ovoga sveta. I gospodin Šenhut bi ispijao svoje pivo, siguran da se stvar završava tu, jer je on mogao da kaže bilo šta za izraelskog boga, da se na njega ospe drvljem i kamenjem, sve je ostajalo u porodici. Neko drugi bi, pak, ispao vrlo netaktičan a, ponekad, i vrlo prost.

Vi ste potpuno raščupani, idite do toaleta i sredite se, rekla mu je tada, strogo, stara gospođa. Da bismo stigli do toaleta, iz sale gde se nalazi šank, prolazimo ispod maski, ispod očiju koje iskosa gledaju, željno i uplašeno. Podloga koja uokviruje ta lica crna je, to je mrak u kojem karneval pali grimizna usta i obraze; povijeni, prostački nos visi kao kuka što hvata one koji stoje ispod i odvlači ih na tu mračnu zabavu. Ne može se sa sigurnošću reći ko su autori tih maski, uprkos uloženom strpljenju i trudu naučnika kao da je San Marko stari hram, ali čini se da ta lica, ili bar neka od njih, pripadaju Pijetru Lukanu, koji je u crkvi Sakro Kuore – nedaleko od kafea, treba samo proći kroz park ili se popeti obližnjom Ulicom Markoni – naslikao dva anđela u apsidi; anđeli drže dva zapaljena kruga, a umetnika su jezuiti prinudili da tim akrobatama večnosti produži suknjice sve do članaka, da im se ne bi videle androgine noge.

Neki tvrde da izvestan broj maski pripada Timelu, možda ona maska dame u drugoj sali. Pretpostavka je vrlo klimava; nesumnjivo da je u to vreme, pred kraj tridesetih godina, samozvani „miljenik ulice”, lutajući slikar, rođen u Beču, a prispeo u Trst da dovrši svoju autodestrukciju, pribavljao u kafeima poneko podnošljivo veče koje mu je na nekoliko sati ublažavalo nemogućnost življenja. Poklanjao je neko malo remek-delo kakvom bogatom tršćanskom trgovcu, mecenama za koje su umetnici bili trapavi, razigrani medvedi, a zauzvrat dobijao obilato pića koje mu je omogućavalo da provede veče i koje ga je, malo pomalo, slalo na dno. (...)

Na šanku sjaje posude s voćem i flaše šampanjca, prugasto crveni abažur je isijavajuća meduza, u visini lusteri blešte i talasaju se kao meseci u vodi. Priča kaže da je San Marko otvoren 3. januara 1914 – uprkos opiranjima tršćanskog Konzorcijuma kafedžija koji su se uzalud obratili carsko-kraljevskom namesniku da bi sprečili otvaranje. Priča se i da je odmah postao sastajalište iredentističke omladine, a i radionica lažnih pasoša za antiaustrijske patriote koji su želeli da pobegnu u Italiju. „Lako je bilo toj omladini”, mrmljao je gospodin Pihler, bivši oberlajtnant na galicijskom frontu u vreme pokolja 1916, „ludo su se zabavljali tim protokom isečenih i zalepljenih fotografija, kao da su uzimali jednu od ovih maski i stavljali je na lice, ne razmišljajući da ista ta maska može da povuče u mrak u kom se nestaje, kao što je u to vreme povukla mnoge od njih, a i nas, u Galiciji ili na Krasu... I nemojmo preterivati s onim čuvenim upadom austrijskih žbirova u kafe, 23. maja 1915... tja, žbirova, kao da potonji žandarmi i policajci – u redu, bilo je ružno, sve rastureno i polomljeno, a tako lep kafe... ali Austrija je, sve u svemu, bila civilizovana zemlja, namesnik De Frisken se, čak i u vreme rata, izvinjavao iredentisti kakav je bio Silvio Benko što ga drži pod specijalnom prismotrom, jer je to bila naredba odozgo. Da još postoji Carstvo, sve bi bilo isto, svet bi i dalje bio jedan kafe San Marko, a zar je to malo ako pogledate tamo, napolje?”

U San Marku trijumfuje, vitalna i krvava, različitost. Stari kapetani duge plovidbe, studenti koji spremaju ispite i proučavaju ljubavne manevre, šahisti neosetljivi za sve što se oko njih događa, nemački turisti privučeni sitnim natpisima posvećenim malim i velikim književnim veličinama na koje su se ovi stolovi već navikli, ćutljivi čitači novina, razdragane družine sklone bavarskom pivu ili verducu, izdržljivi starci koji kritikuju zla vremena, mudri buntovnici, neshvaćeni geniji, poneki imbecilni japi, čepovi što poleću u vazduh kao počasna paljba, naročito kada gospodin Bradaskja, koji se već više puta lažno predstavljao – između ostalog, tvrdio je i da ima diplomu – i kom se i sudilo zbog toga, spokojno nudi piće svakom ko se nađe ili prođe kraj njega, naređujući kelneru, tonom koji ne dopušta odbijanje, da mu sve stavi na račun.

(/slika2)„U suštini, ja sam bio zaljubljen u nju, ali nije mi se sviđala, dok sam se ja njoj sviđao, ali nije bila zaljubljena u mene”, kaže gospodin Palič, rođen u Lošinju, sažimajući mučni bračni roman. Kafe je zujanje glasova, nepovezan i jednoličan hor, sem ponekog uzvika za stolom šahista ili, uveče, klavira gospodina Plinija – ponekad rok, češće podvodačka muzika iz perioda između dva rata, u tvojim crnim očima već se pali želja, i priča se nastavlja koracima melodičnog kiča. (...)

Glasovi se dižu, mešaju, gase, iza leđa, prema dnu sale, čuje se šum talasa. Zvučni talasi se udaljavaju kao krugovi dima, ali negde i dalje postoje. Uvek ih ima, svet je prepun glasova, neki novi Markoni mogao bi da izmisli aparat koji bi ih sve uhvatio, beskrajni žagor nad kojim je smrt nemoćna; besmrtne i bestelesne su duše ultrazvuci koji lutaju univerzumom.

U San Marku niko ne gaji iluziju da istočni greh nije počinjen i da je život devičanski i nevin; zbog toga je njegovim posetiocima mnogo teže uvaliti neki falsifikat, ulaznicu za Obećanu zemlju. Pisati znači biti svestan da se ne nalazimo u Obećanoj zemlji i da u nju nikada nećemo ni stići; ali pisati znači i uporno koračati ka toj zemlji, kroz pustinju. Sedeći u kafeu, putujemo, i kao u vozu, hotelu ili na ulici, nosimo samo neophodne stvari, ničemu se ne može nametnuti hvalisavi individualni pečat, nismo niko i ništa. U toj familijarnoj anonimnosti, možemo se zamaskirati, osloboditi se našeg Ja kao kore. Svet je neistražena dubina u koju se pisanje preplašeno i uporno spušta. Pisati, prekidati, čavrljati, igrati karte; smeh za susednim stolom, profil žene, neumitan kao sudbina, vino u čaši, pozlaćena boja vremena. Časovi teku prijatni, bezbrižni, skoro srećni.

Uroniti u more, samo oprati ruke u plitkoj i mlakoj vodi lagune, staviti lice pod fontanu obližnjeg parka, kao onda posle trčanja po snegu tako belom da je izgledao plav, pod mali izvor na onom proplanku u šumi gde su jeleni dolazili na pojilo, u svetu vodicu crkve Sakro Kuore, u Ulici Ronko, tako svežu. U suštini, sve je tako blizu, na dva koraka. Ko želi da protegne noge i načini mali krug oko sveta, San Marko ima odličan položaj.