Курбан-бајрам у лименом хангару

Лепосавић – Лимени хангар у центру Лепосавића већ осму годину је станиште расељених Рома из Косовске Митровице, Вучитрна, Клине и других косметских места. После доласка Кфора и Унмика, и они су кренули пут централне Србије, да би се после извесног времена вратили, најпре у Лешак, а потом у лепосавићки хангар, некадашњи војни објекат. Улазимо у огромну "кутију", а тек гдегде понека сијалица чкиљи. Собе једна до друге, а врата промаја отвара. Добродошлицом нас дочекују чланови породице Ћелебије Бегеши, домаћице која са 26 чланова живи у три собе. Обрадовали се нашем доласку, а и знамо се одраније. Нуде нас кафом и чајем. У соби која је и кухиња и дневна и спаваћа и "гостинска" соба, све је крцато, до плафона. Ту су и електрични шпорет и некакав замрзивач, фрижидер, касетофон, телевизор. Зидови су начичкани сликама најрођенијих, украшени вештачким ружама, каранфилима и гобленима.

– Е, бре, ћерко. Како си нас онда оставила, тако нас и сада нађе. Само ново је, имам ову унуку. Дали јој име по мени – казује Ћелебија, док у колевци љуља малу унуку којој су три године.

Одједном, улеће син Ренато, носи овна. Зове браћу да му помогну. Вели, дао је сто евра за овна.

– Још једно јагње смо заклали. Знаш, то је код нас обичај за Курбан-бајрам – објашњава нам Ћелебија, којој су 64 године, а невоља је њеном лицу додала и коју више.

– Куће у Вучитрну су нам запаљене, имали смо тамо и десет ари плаца. Мој домаћин Седат умро пошто смо се 1999. иселили. Убило га то – казује Ћелебија, загледана у испуцале руке и сваки час намешта шамију.

– Јутрос сам била на пијац’. Смрзла сам се. Ко велим, нешто ћу да продам, ал’ богами, нисам зарадила ни за пакло цигара. Најтеже ми је ноћу, изађем напоље, пушим, и све ми на памет падну оне моје куће, онај лепи живот. Јесу према нама сви овде добри, али џаба када ниси на своме – бришући сузе прича Ћелебија коју у Лепосавићу сви знају, зову је када треба да се нешто очисти, да се среди, да се дрва исцепају.

Баш као што и треба за Бајрам, спремила се Бахрија, једна од шест Ћелебијиних ћерки. Нашминкала се, обукла најбоље што има. Док коментаришемо њен изглед, у разговор се укључује њен брат Седат, каже:

– Стално нам говоре да ће да нас иселе, али не знам где ће да нас носе.

Овде зима подуже траје, а струје више нема него што има. Када баш стегне мраз, Ћелебија узме велику тепсију и донесе жар споља, па се тако греју. Насред собе се окупе сви, па греју промрзле шаке.

У собама сличним онима у којој Ћелебија обитава са својима смештена је породица Шефћета Баљинце, њих двадесет троје. Најмлађем су три године. И они се сви редом дотерали за празник, Курбан-бајрам.

Ту је и Аљајдин, младић светле пути, модерно обучен:

– Овде разни долазе и само нас сликају, узму нам име и презиме и оду – говори Аљајдин, док му се брат Исан жали да мајка неће да га жени, јер нема пара. Причају да зараде понеки динар, истоварујући брашно, прекрупу, дрва. И у породици Баљинци су поводом Курбан-бајрама заклали јагње, али нема музике, нигде весеља, како би празнику приличило.

– Док није дошао овај рат, по три дана смо славили Бајрам, уз даире и трубаче. Сећам се, најбоље сам димије облачила, китила се као да сам снаша. Тога више нема, барем овде. А вратили бисмо се у Вучитрн, када се и наша, српска војска врати – говори Надира Баљинца, нудећи нас кафом и алвом која се код Рома специјално спрема пред Бајрам.