Kurban-bajram u limenom hangaru

Leposavić – Limeni hangar u centru Leposavića već osmu godinu je stanište raseljenih Roma iz Kosovske Mitrovice, Vučitrna, Kline i drugih kosmetskih mesta. Posle dolaska Kfora i Unmika, i oni su krenuli put centralne Srbije, da bi se posle izvesnog vremena vratili, najpre u Lešak, a potom u leposavićki hangar, nekadašnji vojni objekat. Ulazimo u ogromnu "kutiju", a tek gdegde poneka sijalica čkilji. Sobe jedna do druge, a vrata promaja otvara. Dobrodošlicom nas dočekuju članovi porodice Ćelebije Begeši, domaćice koja sa 26 članova živi u tri sobe. Obradovali se našem dolasku, a i znamo se odranije. Nude nas kafom i čajem. U sobi koja je i kuhinja i dnevna i spavaća i "gostinska" soba, sve je krcato, do plafona. Tu su i električni šporet i nekakav zamrzivač, frižider, kasetofon, televizor. Zidovi su načičkani slikama najrođenijih, ukrašeni veštačkim ružama, karanfilima i goblenima.

– E, bre, ćerko. Kako si nas onda ostavila, tako nas i sada nađe. Samo novo je, imam ovu unuku. Dali joj ime po meni – kazuje Ćelebija, dok u kolevci ljulja malu unuku kojoj su tri godine.

Odjednom, uleće sin Renato, nosi ovna. Zove braću da mu pomognu. Veli, dao je sto evra za ovna.

– Još jedno jagnje smo zaklali. Znaš, to je kod nas običaj za Kurban-bajram – objašnjava nam Ćelebija, kojoj su 64 godine, a nevolja je njenom licu dodala i koju više.

– Kuće u Vučitrnu su nam zapaljene, imali smo tamo i deset ari placa. Moj domaćin Sedat umro pošto smo se 1999. iselili. Ubilo ga to – kazuje Ćelebija, zagledana u ispucale ruke i svaki čas namešta šamiju.

– Jutros sam bila na pijac’. Smrzla sam se. Ko velim, nešto ću da prodam, al’ bogami, nisam zaradila ni za paklo cigara. Najteže mi je noću, izađem napolje, pušim, i sve mi na pamet padnu one moje kuće, onaj lepi život. Jesu prema nama svi ovde dobri, ali džaba kada nisi na svome – brišući suze priča Ćelebija koju u Leposaviću svi znaju, zovu je kada treba da se nešto očisti, da se sredi, da se drva iscepaju.

Baš kao što i treba za Bajram, spremila se Bahrija, jedna od šest Ćelebijinih ćerki. Našminkala se, obukla najbolje što ima. Dok komentarišemo njen izgled, u razgovor se uključuje njen brat Sedat, kaže:

– Stalno nam govore da će da nas isele, ali ne znam gde će da nas nose.

Ovde zima poduže traje, a struje više nema nego što ima. Kada baš stegne mraz, Ćelebija uzme veliku tepsiju i donese žar spolja, pa se tako greju. Nasred sobe se okupe svi, pa greju promrzle šake.

U sobama sličnim onima u kojoj Ćelebija obitava sa svojima smeštena je porodica Šefćeta Baljince, njih dvadeset troje. Najmlađem su tri godine. I oni se svi redom doterali za praznik, Kurban-bajram.

Tu je i Aljajdin, mladić svetle puti, moderno obučen:

– Ovde razni dolaze i samo nas slikaju, uzmu nam ime i prezime i odu – govori Aljajdin, dok mu se brat Isan žali da majka neće da ga ženi, jer nema para. Pričaju da zarade poneki dinar, istovarujući brašno, prekrupu, drva. I u porodici Baljinci su povodom Kurban-bajrama zaklali jagnje, ali nema muzike, nigde veselja, kako bi prazniku priličilo.

– Dok nije došao ovaj rat, po tri dana smo slavili Bajram, uz daire i trubače. Sećam se, najbolje sam dimije oblačila, kitila se kao da sam snaša. Toga više nema, barem ovde. A vratili bismo se u Vučitrn, kada se i naša, srpska vojska vrati – govori Nadira Baljinca, nudeći nas kafom i alvom koja se kod Roma specijalno sprema pred Bajram.