Ватерполо се играо и лубеницом

Када је Мађар Алфред Хајош 1896. победио на Олимпијским играма у Атини грчки краљ га је, имајући у виду да Мађарска нема море, питао где је научио да плива. Олимпионик је дао задивљујуће једноставан одговор: „У води, Ваше величанство!”.

Уз часне изузетке код нас су они, који се баве такозваним воденим спортовима презадовољни ако имају – воду. И ту су и они, и тренери, и руководиоци клубова принуђени да се довијају како знају и умеју.

А да је пливање важно код нас се знало одвајкада. Јанко Веселиновић је у свом чувеном роману „Хајдук Станко” записао да је Зека Буљубаша, приликом регрутовања нових „голаћа” у своју чету у Првом српском устанку, обавезно питао и да ли знају да пливају.

Иако Београд лежи на две велике реке с култивисаним пливањем код нас је ишло доста тешко. Захваљујући томе што је био на граници с Аустро-Угарском он је први у ондашњој Србији почео да се сусреће и с тим новинама и то захваљујући странцима.

У тек објављеној књизи Србислава Тодоровића „Спорт у старом Београду (XIX век)” сачувано је од заборава да је Прво српско пливалиште и купалиште, то му је дослован назив, отворено на Сави, ниже Калемегдана, 6. јуна 1847. Власник је био Немац Карл Карловански, који је тада „примио српско поданство”, а као учитељ пливања, дакле први у Србији, код њега је радио Италијан Алберто Драгонер.

Тадашње „Српске новине”, званични државни орган, често су писале о раду тог пливалишта и купалишта. Чак су „Новине читалишта београдског” сматрале да се у томе претерује, јер се о позоришту јављало само кад се постави нови комад. У одбрану писања о пливању устао је чак и Ђура Даничић објаснивши то овако:

„Позориште је само за забаву запосленим и имућнијим људима, а пливање је и од потребе и од користи за забаву свакоме човеку”.

Од наших људи први је за објекте на води кесу одрешио Капетан-Миша Анастасијевић. На Сави је 1854. изградио „купатило” са „12 собица за купање”, али је, како су посведочиле „Српске новине”, „навала гдекоји пут тако велика да се више од сата чекати мора”. Две године касније се београдска општина латила проширења купатила, чије би коришћење било бесплатно, што је не само први пример државне иницијативе по овом питању, него и идеал и за наше доба.

До озбиљних пливачких такмичења требало је, што се каже, до протекне још много воде испод савског моста. По оснивању Српског олимпијског комитета (клуба) дат је јак подстицај, али је због Првог светског рата све то замрло. Остало је забележено, па је као занимљивост истакнуто и у „Алманаху југословенског спорта 1943-1963” да је „1913, са железничког моста код Београда, пред целим гарнизоном, у пуној ратној спреми скакао познати јунак војвода Вук Поповић – да би војницима указао на важност пливања”. Очигледно, и скокова у воду.

Београд је, као први српски град, домаћин државног првенства у воденим спортовима био 1922, а 1927, уочи Другог европског првенства у Болоњи у њему је, такође на Сави, приређено Прво свесловенско првенство у пливању. Тада је наша државна репрезентација у ватерполу одиграла и своју прву утакмицу (28. август) и победила Пољску с 8:0. Иначе, ватерполо се код нас играо док се још није знало за њега! У „Спортском листу”, који је излазио кратко време двадесетих година, објављено је сећање да се пре Првог светског рата играло то исто, само с лубеницом уместо лопте.

Још једна занимљивост из пионирских дана наших водених спортова. У Београду је у то време њихов највећи пропагатор био Боб клуб, који је, као што му и само име каже, био основан за развој и неговање зимских спортова. Међутим, његови чланови су имали огроман спортски полет, па да лети не би седели скрштених руку, основали су и секције за пливање и ватерполо. Учествовао је на државним првенствима, а потом је добио и градског ривала са, за данашње прилике, необичним именом: Брђанин.

После рата наш главни град је имао још један клуб с необичним називом – Север. То име је добио подстакнутом примером Дубровника који је имао Југ, најјачи југословенски предратни клуб за спортове на води. Од Севера порекло вуче Црвена звезда.

И Партизанова пливачка секција с ватерполо екипом, основана 1946, имала је занимљиву судбину. Расформирана је крајем 1948. и прекомандована у Сплит да би тамо, при Југословенској ратној морнарици, био створен Морнар, који и данас постоји. Пливачки клуб Партизан је, укључујући и ватерполо, основан 1952, и од тада игра веома значајну улогу у нашем воденом спорту.

Одговарајући базен је дуго био сан београдских пливача и ватерполиста. Ту се кренуло напред тек када је направљено отворени базен на Ташмајдану. Због тога што наш главни град није имао затворени базен Партизанови ватерполисти су 1964. били домаћини Првог купа шампиона у Загребу и тамо постали прваци Европе.

Процват је уследио када је крајем шездесетих година када је ватрогасни дом на Ташмајдану преуређен у затворени базен. Онда је загребачка Младост у Београду била домаћин у европским ватерполо куповима.

Прво светско првенство у пливању, ватерполу, скоковима у воду и синхроном пливању (1-9. септембар 1973) дало је одличну базу за развој тих спортова у Београду. Саграђени су базени на Бањици, Дорћолу и у Кошутњаку, али, на жалост, на томе се стало. Сада је крајње време да се крене с мртве тачке.

Иван Цветковић