Албанац се предомислио за кумство са Србином

Куршумлија – Иако је било најављено да ће породице Симић и Ишљами на Административној линији обавити обред кумовања и приредити заједничко славље, до тога јуче није дошло. Џевад Ишљами, отац десетогодишње девојчице Ајше, која је залутала и скоро седам километара зашла у Копнену зону безбедности према Куршумлији, и коју је шумар Драгољуб Симић пронашао касно ноћу између 22. и 23. јуна и вратио родитељима у подујевском селу Слатина, рекао је да ће до тога ипак једном да дође. Сада, међутим, није време за таква славља. Шумар Симић је за „Политику” изјавио да разуме бојазан комшија Албанаца да се „не деси нешто непредвиђено” због чега би они имали непријатне последице. Поготово што кумовање, као вид старог обичаја части оба народа, у овим приликама не би наишло на разумевање код актуелних косметских власти.

Уместо тог обреда, отац девојчице и шумар Симић срели су се јуче на Административној линији између топличког села Трмке и подујевског Слатина, на месту Укин до, где је у дубокој ноћи, по киши и магли, Драгољуб предао девојчицу оцу Џеваду. Они су још једном испричали како се све догодило и како су случајност и племенитост српског шумара спасли албанску девојчицу.

Ајша је са братом чувала стоку у шуми изнад села. Пошто је наилазила на печурке почела је да их скупља. Тако се занела и прешла на другу страну брда. Син се вратио кући предвече и плачући рекао да је изгубио сестру. Онда су сви кренули да је траже, али узалуд. Тек касно ноћу комшија Фазлија Ука саопштио им је да је малу Ајшу нашао шумар Симић из суседног села Трмке. И онда су трактором око пола ноћи отишли на уговорено место и преузели је, испричао је Ајшин отац Џевад.

– Бог је један а Драгољуб други. Да он није наишао, ко зна шта би било. Моју Ајшу би појели вуци, или да је наишао неко други који не зна албански као Драгољуб, она би прецркла од страха. Ми ћемо увек да будемо пријатељи, али од тога не мора да се прави нека велика представа – каже Џевад, очигледно под притиском који на ову породицу врши актуелна власт на Космету.

Драгољуб Симић се, иначе, те ноћи са сином Миланом (14) враћао из посете мајци Ради (75), која сама живи у селу Трмки, кад је на путу у долини Жегровске реке наишао на уплашену девојчицу. Пошто зна албански језик, јер је одрастао са Албанцима из суседног села Слатине, чувајући стоку по ливадама и шумама које сада дели Административна линија, он је разумео девојчицу. Ставио ју је у свој џип и вратио се назад у село. Одатле је телефоном позвао Фазлију Уку, свог пријатеља из детињства, и рекао му да је нашао девојчицу која је залутала. Он је одмах обавестио Ајшиног оца, па је тако дошло до срећног краја.

Изрази среће и захвалности били су праћени, кажу, и сузама радосницама. Тако се дошло до понуде за кумовање, као посебног вида захвалности. Али, тај леп чин хуманости шумара Симића, који је он намеравао да обележи заједничким весељем на оним истим ливадама из детињства, пао је, изгледа, у време кад некима то не одговара. А он каже да је урадио оно што би сваки човек и Србин урадио. Поготово за, до јуче, прве комшије.