Унутарстраначка престројавања у Србији

СПС је ушао у владу са ДС, прихвата проевропски програм и ближи су чланству у Социјалистичкој интернационали. СНС настаје издвајањем из СРС-а, одриче се неких екстремних програмских тачака те партије и понаша се проевропски. Како ће на будући ход Србије утицати ова нова страначка престројавања и еволуције? Мада не искључујем одређена значења у том смисли ни Љаићеве и Динкићеве покушаје да укрупњавају своје странке.

Највећа сметња СПС-у, његовој проевропској оријентацији и учлањењу у Социјалистичку интернационалу јесте однос према прошлости креираној под вођством Слободана Милошевића. Чињеница да се странка није јавно критички одредила према тој за српски и друге народе трауматичној прошлости остаје стална сумња у способност и искреност њене трансформације.
Али без обзира на овакве и сличне сумње, не може се оспоравати да се СПС на неки свој специфичан начин ограђује од политике из прошлости. Она каже, прошлост не можемо мењати, али смо окренути према садашњости и будућности земље. То може на први мах бити прихватљиво, али садржи и велику слабост. Тачно је да се прошлост не може мењати, али се може мењати однос према тој прошлости. Не можеш се залагати за хуману будућност, ако нећеш одбацити нехуману прошлост.

То се увиђа и у самом СПС-у. Два су значајна нова момента у том погледу. Један је позивање на чувену изреку Савеза комуниста Југославије, „Ништа није толико свето да не може бити замењено нечим другим још светијим“, а други је становиште у коме се каже да се његова позиција према прошлости одређује делима у садашњости и према циљевима будућности. Не мање је важна и најављена измена програма партије, усмерена и на улазак у Социјалистичку интернационалу. Доиста нема боље провере односа СПС-а према прошлости него што је актуелан рад странке на демократској трансформацији земље и њеном уласку у Европску унију. Вербално ограђивање од политике Слободана Милошевића може уследити можда само као формална потврда једне нове европским вредностима уходане политичке праксе.

Српска напредна странка има амбицију да постане модерна (европска) конзервативна странка. Велики је подстрек у том правцу скидање Шешељевог ореола са странке и одбацивање његовог концепта „Велике Србије”. Има разних конзервативизама, политичке разлике присутне су унутар сваке политичке опције. Савремени европски конзервативизам веома се разликује од конзервативизма 19. века. Он успело конкурише модерним левим политичким опцијама, особито у области социјалне политике. Његов долазак на власт не доживљава се као штетно политичко скретање, већ као побољшање у односу на политичке конкуренте.

Може ли се таква конзервативна десница развити у нас? Да буде подржана, али без страховања од њеног доласка на власт, као што се страховало од Шешељеве Радикалне странке, као што одавно нема страховања од Конзервативне странке у Енглеској или било које сличне странке у Европи. Тек у том случају СНС ће моћи да каже да је у сродству са савременим европским конзервативизмом.

То су моменти који су изазов не само за ДС, већ и за ЕУ (није случајно ЕУ позвала Николића на разговор). Са програмском еволуцијом – СПС и СНС – Демократска странка постаје све мање усамљена на проевропској позицији. Може ли успон ових двеју странака да угрози проевропски примат ДС? Мало је вероватно. Али се свакако отвара питање њене даље трансформације. Јер она се до сада доста лагодно понашала како у демократском тако и у социјалдемократском смислу. Ушла је у политички живот Србије као најдоследнија странка демократске оријентације којој су насупрот стајале само две ослабљене странке из Милошевићевог времена – расцеп у Српској радикалној странци као и позитивна еволуција Социјалистичке партије Србије приморавају је све више на радикалнији демократски реформизам, можда и на јачање социјалдемократске оријентације, која је за сада изузетно слаба. Јер у том правцу ефектније може деловати модерни од архаичног конзервативизма Шешеља и Коштунице. Према томе, реално је очекивати да ће на Демократску странку утицати израстање СПС-а у модерну левицу и СНС-а у модерну конзервативну десницу. Али то ће, свакако, битно утицати и на укупну политичку сцену Србије. Па није искључено питање: приближавамо ли се стварању модерног политичког система са наизменичном владавином неколико крупнијих политичких странака – у којој би доминирале модерна левица, модерна десница и демократски центар.

пот­пред­сед­ник Са­ве­за ан­ти­фа­ши­ста Ср­би­је