Сумрак биоскопа, наша срамота

ФИЛМ
Као да из године у годину пишемо исти текст, хронично патећи од синдрома deja vu . Давно обећани Закон о кинематографији, који би увео ред у кинематографско небо и регулисао сва питања кинефикације у земљи Србији, још увек није донет. Ни 2007. година на овом плану није донела готово ништа ново.
Пред сам крај 2006. са ових страница јавности је одаслато и питање: Чему снимање толиких филмова и толико потрошених буџетских пара ако публика, како је кренуло, ускоро неће имати где да их гледа? Без жеље да се буде пророк, намера је била да се укаже на опасност од гашења централних биоскопа и тешку и потмулу тишину која је пратила овај догађај, тада још увек у најави.

Одговор на питање нисмо добили, ни тада ни који месец касније када је јасно и гласно било обелодањено да је извршена приватизација "Београд филма", а недостатак реакције филмских продуцената, редитеља и глумаца и свих оних који од филма живе, био је и зачуђујући и забрињавајући. Нису устали у одбрану драгоцених храмова филма, нити повели значајну битку за њихово очување.

Све се свело на појединачна "гунђања" по кружоцима и упорно писаније "залудних" новинара који су подсећали да би се могло догодити да се у некада елитним београдским биоскопима, уместо филмова могао завртети рулет, кладионичарски тикет, замирисати пекарски или парфимеријски асортиман... Кафе се, признајемо, тада нисмо сетили. А управо је у некадашњем "Јадрану" никао један од ресторана из ланца брзе кафе, супротно обавези власника да одржи основну делатност купљеног биоскопа бар две године (према Закону о приватизацији друштвених предузећа).

Обистиниле су се тако и најгоре слутње: догодио се сумрак биоскопа! Еј, бре, у земљи Србији у којој је " прва представа првог сталног биоскопа одржана још 1908. у београдском Хотелу ۥПаризۥ" (Б. Слијепчевић – "Кинематографија у Србији, Црној Гори и БИХ 1896-1918") а сада, на пола корака од 2008. (100 година касније) има свега десетак биоскопа!

Срамота је и појединачна (власт) и колективна (народ), дакле, наша заједничка, а греши свако ко помишља да се чињеницом што имамо више филмских фестивала (подржаваних из градских и републичких буџета, читај: из нашег џепа) него биоскопа, може одржати или унапредити култура гледања филма. То тако не бива.