Вождовачки пробни балон

Не постоји ниједна међустраначка „комбинација” која у формирању владајућих коалиција није успостављена у некој од многобројних српских општина или у неком од градова. По логици ствари, то би требало да значи да је српска политичка сцена увелико „релаксирана” и да су разлике између доскоро непомирљивих политичких групација почеле да се смањују. Сходно томе, било би логично и да се договори о формирању нових власти у општинама постижу много лакше него раније и да су странке у прилици да се, уместо на међусобне односе, усредсреде на решавање проблема грађана.

Али, то у пракси често изгледа другачије, што је нарочито видљиво у београдској општини Вождовац, у којој договора о новој власти нема ни на помолу. Кључни проблем је, изгледа, у томе што се преговори не воде поводом локалних комуналних и других проблема, већ зарад балансирања односа између највећих странака и страначких коалиција. У игри су сви главни актери – коалиција око ДС-а, СРС, ДСС, ЛДП и СНС.

Зна се да ДСС никако неће са ДС-ом (мада су познати случајеви појединих општина у којима се две странке међусобно подржавају), да СРС неће ни са ДС-ом ни са СНС-ом, али и да неће бити већине уколико неко од њих не попусти. Дакле, не зна се ко с ким може, а сваки од актера преговора о властима на Вождовцу има разлога да страхује да би избор партнера бирачи могли да схвате као назнаку правца у коме ће се одређена странка кретати у наредним месецима.

Пошто сви кључни актери очигледно мисле да ипак заслужују више него што су добили, понављање избора постало је сасвим изгледна опција. Уколико до тога заиста дође, може се очекивати да ће странке у предизборној кампањи посегнути за свим ресурсима којима располажу. Вождовцем ће вероватно поново крстарити страначки лидери и министри, водиће се оштра кампања „од врата до врата”, постављаће се штандови по пијацама и на другим прометним местима...

Сви ће желети да привуку нове гласаче, али је ипак ближе памети претпоставити да ће се, због учесталих понављања гласања, број апстинената повећати. Могуће је да ће се баланс међу водећим странкама променити за неки промил и да то буде довољно да нека групација прикупи минималну већину и прогласи велику победу. Страначким руководствима, којима је готово очајнички потребно да потврде или ојачају позиције, то и јесте главни циљ.

Тако би Вождовац могао да постане нека врста српске политичке парадигме, случај који још једном потврђује да се промене на политичкој сцени у Србији одвијају постепено, уз беспоштедну борбу за сваки милиметар власти. Понављање избора би, заправо, могло да буде нека врста пробног балона који ће показати да ли ће и колико дуго владајућа коалиција моћи да се одржава, да ли ће и с ким бити могућа реконструкција владе и какве је политичке нагодбе уопште могуће постићи.